Read in English

Uvod

Ovaj esej iz moje knjige iz 2004. godine „Čmar pušta glas, pogled na naš svet iz drugačije kulture“ objavljen je ovde kao samostalan komad da napravi protivtežu satiri „Veliki masakr Yebite ssse“ u mojoj kolekciji anti-imperijalističkih eseja. Kao obučeni pripovedač indijanskih priča (pripovedač kojeg su indijanskoj tehnici pripovedanja obučili Indijanci), moje prilagođavanje elementa kosmičke šale ličnoj narativnoj satiri lako bi moglo biti pogrešno shvaćeno, zbog činjenice ovog tačnog stilskog opisa:

„Moja satira u ovom žanru treba da bude iskrena na indijanski način; u stvari, građenje šaljive priče koja liči na stvarni život, svojevrsni kolaž činjenica, sastavljen od delića različitih iskustava, u kombinaciji sa anegdotama, kako bi se stvorila kulturno netaknuta, izvorna indijanska mudrost koja se može naći u njihovom humoru. Drugim rečima, delovi priče sastoje se od utkanih autobiografskih činjenica, višeznačnih imitacija životnih priča i iskustava drugih ljudi. A za razliku od sveta belaca, indijanski svet uzima u obzir paradoks u svakodnevnom pristupu životu, neki aspekti su jednostavno sačinjeni iz maštovite riznice istinskih neverovatnoća“.

Poenta ponovnog objavljivanja ovog odlomka iz „Čmar pušta glas“ je u tome da se stvarnost suprotstavi (satiričnom) pripovedanju; međutim, razlika bi se nekima mogla učiniti beznačajnom, jer činjenica da ludost iskustva običnog vojnika u u kasnoj fazi vijetnamskog sukoba ne podseća ni na šta toliko koliko na satiru. Ali ovaj narativ je upravo razlog zašto su SAD ugasile regrutnu vojsku i prebacili se na „profesionalne“ potpuno dobrovoljačke snage; uspostavljanje plaćeničke vojske postalo je neophodno za održavanje današnje, vanustavne, američke „imperije“.

U ovom ličnom pripovedanju malo je elementa formata pripovedanja šaljivih indijanskih priča (namerna razonoda, napravljena sa dozvolom). Osim satire uperene ka samom sebi, to je gotovo u potpunosti neposredna pripovest o događajima kakvi su se zaista dogodili i kojima sam bio svedok. Da se opisano ludilo teško može razlikovati od parodije, samo po sebi je prokleta osuda zapadne kulture na više nivoa; da sam iz ludila izašao kao odlikovani i unapređeni vojnik, vojnik za koga se smatralo da je profesionalan i odgovoran (uradio sam nekoliko važnih stvari), jednostavno podvlači komplikacijama krcat paradoks zapadnog društva, zavisnika od rata, kome je samoobmana urođena.

Preostali indijanski element u pripovedanju onoga što sledi je to što dozvoljavam svojim bivšim vojnicima-saradnicima da zadrže sopstvenu percepciju o sebi, odnosno ne osuđujem njihovo verovanje u ono što su radili, jer da svako ima pravo na svoju stvarnost upravo je indijanski pristup, u stvari ovo je „slobodarski“ stub kulture Severne ravnice. Za moje stvarne kritike ponašanja vojnika, čovek se mora vratiti satiri, jer pripovedanje dovodi do indijanske, kulturološki korektne, karikature društvene percepcije; iz razloga što se nečijem idiotizmu uvek mora smejati iskrenim samoismevanjem, bez obzira na to šta je lična evolucija mogla izazvati tokom ovih godina. Ova (gotovo izumrla) izvorna (sa pre-zapadnim obrazovanjem) indijanska ličnost Severne ravnice potiče iz kulture koja je prepoznala da ne može biti prepravki istorije. Indijanski kulturni integritet treba da zahteva da čovek živi u skladu sa ovim principima, uprkos politički korektnim argumentima trenutne društvene klime.

Naslov eseja u knjizi je „Moj početak“. Ovde sam ga preimenovao u „Metamorfoza“, jer su u stvari ovi događaji, koji su u velikoj meri tačno prikazani (minimalno „Hanter-Tompsonovski“), odgovorni za transformaciju na oba nivoa; i ličnom i nacionalnom. Na ličnom nivou, ludilo prikazano u antiratnom paradoksu, ali ipak u okruženju ratne zone, konačno me je poremetilo u putovanju daleko, daleko od mejnstrima. Na nacionalnom nivou, imperija je „pregorela“ i kao rezultat toga, postala još radikalnije militaristička.

Moja posleratna vojna putanja vodila je od Vijetnama do 82. vazduhoplovne divizije, a zatim do 19. grupe specijalnih snaga, ali je pobunjeničko seme samopreispitivanja već bilo proklijalo. Možda će imati još štošta da se kaže o mom putovanju prema, naknadnom prelasku u i rehabilitaciji u kulturi Blekfita, ali tu priču ćemo ostaviti za neki drugi put.

 

Metamorfoza

Foto: Autor 1971. godine

Noć je bila zvezdana, ležao sam na leđima razmišljajući o prošlosti, dokle/na šta je dospeo moj život. Tokom poslednjih dvadeset minuta, glas je dozivao moje ime: „Vest!“ Nisam mario. Nebo je bilo apsolutno prelepo, to je ono što je bilo važno u ovom trenutku. Moj otac se vratio kao heroj s Tihog okeana, nakon poraza Japana… a ja sam bio druga greška njegove veze sa mladom ženom koju je upoznao u USO (Organizacija ujedinjenih službi). Devetnaest godina i nekoliko meseci nakon mog rođenja, perioda u kojem sam ponekad izgledao kao oštećeni ukras na travnjaku, samo sam želeo da shvatim zašto. Zašto sam bio ovde? Moje ime se dalje čulo u nekoliko pravaca, ponekad blizu, a ponekad udaljeno. „Vest!“ To nije bilo važno. Razmišljanje u retrospektivi i zvezde su ono što je bilo važno. Moja najveća ogorčenost bila je što niko nije imao vremena da objasni stvari. Nikada. Ne na način koji je imao smisla. „Vest!“ Postajalo je sve glasnije, ali tada bi uzvikivanje postalo prigušeno ispod mene. To se već dogodilo nekoliko puta, niko nije razmišljao da priđe tamo gde sam ležao. Gledajući ponovo zvezde, znao sam da više ništa neće biti isto. Nikada neću verovati ni u koga, ni u šta. Odjednom, začula se lagana buka blizu mene. To je bio Rej. „Moraš da dođeš“, šapnuo mi je. „U redu“, rekao sam, pomalo skrušeno. Zatim sam dodao „Prvo mi donesi pivo“. Rej je šapnuo „Ok“ i nestao.

Ležao sam na vrhu vreće s peskom, na konstrukciji od čelika i betona u kojoj sam inače živeo… bio je to bunker. Bio sam vozač džipa, za pilote pri štabu 199. lake pešadijske brigade u glavnoj bazi brigade, u blizini Long Bina, Republika Vijetnam. Samo sat vremena ranije, popušio sam cigaretu od marihuane pomešane sa opijumom i znao sam da nisam u stanju da vozim bilo koga, bilo gde. Rej se vratio s pivom, ja sam uzeo gutljaj, a zatim namerno polio ostatak piva po sebi, na prednji deo svoje vojne jakne. Držeći praznu limenku od piva, malo sam posrnuo dok sam ulazio u kancelariju našeg štaba Avijacije Fire Ball „CQ“ i promrmljao majoru Luisu „Tražili ste me, gospodine?“ Znalo se da ne pijem često, bilo je to nakon mog uobičajenog radnog vremena, oprošteno mi je i dobio sam voljno. Major je pozvao Glavni štab i pronašao drugog vozača i džip za nekoliko oficira komandnog ranga koji su sleteli u kratkom roku.

Nekoliko prilika u kojima sam zapravo pio prethodnih meseci, možda su mi spasile život. Nikada nisam „umeo“ da pijem, uvek bi mi pozlilo, obično najmanje jedan dan, i u prva dva navrata, kada sam poslat na hitnu dužnost kao topnik leta helikopterom, menjajući redovne članove posade, jednostavno se dogodilo da sam pio prethodne noći, a posledica je bila da su moji pretpostavljeni za mene odlučili da teško podnosim letenje. Kasnije sam prestao da pijem, ali etiketa „teško podnosi letenje“ se zadržala i postao sam vozač džipa. Prema tome, sada sam pušio marihuanu, jer ako u Vijetnamu niste pili ili koristili drogu, niste se uklapali. Ne bi bilo nikoga s kim bi ste se mogli povezati. Nema društvenog života. I vrlo malo ljudi želi da bude usamljeno. Još nisam bio usamljenik. Ali bio sam dobar vozač džipa, nisam pušio marihuanu tokom uobičajenog radnog vremena, bio sam posvećen svojim pilotima, uvek tačan i jednom prilikom vozio sam četiri od ovih pilota kroz salvu raketa B-40, koje su eksplodirale vrlo blizu nas, bez trzanja. Uostalom, bili smo 199. brigada i tražio se određeni stav. Unapređen sam i dobio sam pohvalnu vojnu medalju pre odlaska. Kao grupa, naša 199. Fire Ball vazduhoplovna jedinica nagrađena je vijetnamskim krstom za hrabrost, ali tu priču treba da ispriča neko drugi.

Godinu dana kasnije, još uvek sam bio u Vijetnamu, sada sa 330. transportnom četom, na malom vojnom aerodromu u Vung Tauu. U međuvremenu, u godini koja je možda započela one noći na bunkeru sa zvezdama, obuzela me je neka duboka psihološka promena. Moj kolega sa klase i prijatelj iz vojne škole za avijaciju, Fred, poginuo je, bio je oboren. Bio je raspoređen u 25. pešadijsku diviziju (vazduhoplovna podrška), nakon što je 199. brigada prekomandovana u Sjedinjene Države i rasformirana. Fredu i meni je nedostajalo potrebnih šest meseci u ratnoj zoni za povratak u Sjedinjene Države i preraspoređeni smo u zemlji. Do tada smo proveli skoro godinu dana zajedno, zajedno smo obučavani i poslati u Vijetnam na isti zadatak. Posle 199. brigade, poslat sam u Vung Tau, primorski francuski kolonijalni grad letovalište, koji je retko viđao rat. Još uvek sam bio tamo, plašio sam se da se vratim kući, volontirao produženo vreme u mitskom kutku ratne zone, sićušnom Šangri La, već osećajući da nikada više neću uistinu poznavati svoj stari život ili svoj dom. U to vreme bio sam E-5, ravan naredniku, a život mi je bio nadrealan, poput filma. Nije bilo posla koji bi odgovarao mom rangu, pa sam radio nekoliko stvari, u različito vreme. Neko vreme sam bio podoficir, zadužen za isključivanje / uključivanje parnog čistača. Dane sam proveo čitajući džepna izdanja knjiga, sunčajući se i slušajući stereo uređaj, dok sam čekao da redovi došlepaju helikopter na moju mašinu za parno čišćenje, kako bih mogao da im uključim prekidač na mašini. Mislio sam da bih mogao to raditi nekoliko godina, kraj rata činio se dalekim. Ali onda sam povučen sa tog posla iz snova da bih nosio pošiljke, kadrovske dosijee i evidenciju ratnih sudova u Sajgon, jer sam umeo da se snađem u tom gradu i okolnim selima. Ovaj posao i njegove administrativne propusnice iskoristio sam za stopiranje po Vijetnamu. Za svojih šest meseci u 199. brigadi, naučio sam da stalno držim lično oružje kod sebe, a u uniformi se lako sakrije automatski pištolj Kolt od 45 kalibra. Nikada mi nije trebao.

Živeo sam opasan privatni život u slobodno vreme. Iznajmio sam garsonjeru u gradu Vung Tau. Bilo je to prebivalište za koje niko nije znao, osim mene i misterioznog Vijetnamca s kojim sam ga delio, Dom Taj, i kineske madam koja nam ga je iznajmila zajedno sa svojom kćerkom i kurvama od poverenja. U neposrednoj blizini bara iz kojeg je madam poslovala, bio je prolaz koji je išao od jedne od glavnih ulica u gradu sa barovima, koji su kao jednu od usluga imali i kurve, do uličice iza bara, koja je bila prolaz do pijačne ulice sa otvorenim tezgama, mesto na kom nikada niste videli Amerikance, jer nisu mogli da podnesu miris. Naš stan je imao dvoja neobeležena vrata koja su vodila u ovaj prolaz i izgledalo je kao da su ulazi u zasebne stanove. Narednik Vest je uvek dolazio i odlazio iz glavne ulice sa barovima i koristio ulaz iz prolaza u svoj stan bliži toj strani, što nije bio neobičan prizor. Vojnici su uvek posećivali sobe pored barova zarad svojih telesnih potreba. Bilo je potpuno neupadljivo. Dom Taj je uvek odlazio i vraćao se u prolaz kroz zadnju uličicu i koristio ulaz prema zadnjem delu zgrade, bliže ovoj uličici, i retko kad je bio primećen. Spolja je izgledalo kao da smo susedi. U stvari, jedan drugom bili smo alter ego. Ušavši iz glavne ulice kao narednik Vest, na ulice grada bih se vratio uličicom i pijacom obučen u vojnu uniformu u južno-vijetnamskom stilu bez čina i obeležja, samo je moj nadimak preveden na vijetnamski, „Dom Taj“ (Gospodin Vest) bio izvezen na mojoj košulji umesto tipične oznake sa imenom. Sa tamnim dioptrijskim naočarima, koje su skrivale nedostatak kosih očiju, niskog rasta i preplanulog tena, izgledao sam poput francuskog/vijetnamskog meleza, kao pripadnik obaveštajne službe. Niko u gradu nije želeo da ima bilo šta sa mnom, ni vijetnamska civilna policija ni vojna policija, vijetnamska ili američka. Zurio bih direktno u njih. Gledali bi me i nastavili da se kreću. U Vijetnamu, bilo je ljudi o kojima jednostavno niste želeli da znate ništa. Mogao sam da budem jedan od takvih. Kretao sam se i ponašao kako sam hteo. Vijetnam je postao moj lični Divlji zapad. Pronašao sam njegovu sivu zonu, tamo sam funkcionisao, a to je mesto koje je većina Amerikanaca retko videla, a kamoli preživela. Kćerka kineske madam bila mi je draga i bio sam obazriv u toj vezi, proveo sam vreme sa njom učeći Madžong zajedno sa njenom majkom i „devojkama“, nikada nisam dotakao heroin i nisam spavao sa kurvama. Postojalo je određeno poštovanje i, siguran sam, zaštićenost, zahvaljujući mom prijateljstvu sa ovim ljudima. Kurve su bile te koje sve radile, bile su dostavljači droge, poslovni kuriri za kriminalne dilove, pokriće za dogovorene sastanke. Ali sve što sam tamo želeo, bilo je da gledam šta se događa. Trebalo mi je da razumem. Šta je zapravo bilo sve ovo?

Tada mi je ponovo promenjen posao. Bila je sredina 1971. godine i antiratni osećaj je rastao u trupama širom Vijetnama, a to je bilo očigledno i u Vung Tauu. Časopis Plejboj objavio je „Vijetnamski veterani protiv rata“ prijavu za članstvo i desetine hiljada iz ratne zone se pridružilo. Ja nisam. Ali u mojoj četi bilo je nekoliko desetina vojnika koji više nisu nameravali da doprinesu ovom poslu i postali su problematični za oficire. Logično razmišljanje je bilo, evo posla za Vesta. Tako sam dobio svoje nezvanično vođstvo voda, svoju „Prljavu dvanaestoricu“. Ova grupa je obuhvatala neke antiratne momke, nekoliko narkomana i jedinog „zaluđenika Isusom“, jedinog momka koji je bio strejt, nije pio, nije pušio marihuanu i nije koristio usluge kurvi u gradu. Bio je zaista drag i niko nije mogao da podnese da bude u njegovoj blizini. Bio je normalan, a normalno je bilo nestvarno. Sve što je trebalo da radim bilo je da ih držim podalje od nevolja. Otprilike u to vreme izgledalo je kao da bi rat mogao doći do Vung Taua.

Dakle, moj novi posao bio je prava muka i preispitivao sam svoje razmišljanje da zauvek ostanem u Vijetnamu. Ali razradio sam detalje i to je izgledalo ovako… Narkomanima se ne može verovati da će ikad išta uraditi, ali ako su imali drogu, bili su srećni bez obzira na to gde ih stavite. Tako da su poslati na groblje helikoptera i napravljen je dogovor da im se nabavlja droga. Tamo su balavili i povraćali zastakljenih očiju i činilo se da svoj svet vide samo crno-belo, poput starog televizora. Verovatno je oko 30% naših vojnika bilo zavisno od heroina u to vreme, a ja sam dobio najgore od njih, one koji su bili toliko zavisni, da nisu mogli da funkcionišu. Svi antiratni momci su pušili marihuanu i poslati su da se bave vrećama sa peskom. Dogovor je bio da samo oni od najvećeg poverenja mogu otići do susednog sela kroz ogradu od žice i doneti marihuanu i heroin za narkomane. Ovi momci su se sunčali, čitali knjige, pušili džointe, slušali muziku i skakali na posao s lopatama, peskom i vrećama, na prvi znak da su na vidiku ljudi iz administracije. Rotirali su svoje dužnosti za stražu, koju su uspostavili uz ovaj signalni sistem, kako bi se zaštitili od sopstvenih oficira. Skoro svi su se klonili nevolja. Sa sobom sam držao zaluđenika Isusom. Činilo se da niko nikada nije primetio da je posao sa vrećama sa peskom slabo napredovao, jedino to da su momci koji su bili protiv rata bili primorani da rade posao koji su vojnici najviše mrzeli. Bilo je uigrano. Ali ovaj posao je, takođe, dodatno podrivao moju psihologiju.

Nisam pušio marihuanu pre nego što sam otišao u Vijetnam i nisam pušio marihuanu već dugi niz godina. Ali u ovo vreme, pušio sam neku od najjačih marihuana na svetu, poput jamajčanskog radnika u pristaništu. To je bilo normalno u nadrealnom svetu u kojem smo živeli. Došao sam iz 199. brigade, gde su ljudi bili posvećeni vojnici, mada su neki rekreativno pušili marihuanu, drugi pili, da se opuste od nezamislivo brutalnog posla. Hrabrost ljudi iz 199. brigade nije mogla biti dovedena u pitanje, a njihova odanost dužnosti ponekad ih je dovodila do smrti. To su bili fini ljudi i moje divljenje prema njima se ni do danas nije umanjilo. Mi smo Amerikanci, a jedna stvar koja je potpuno američka je pravo da sledimo svoja uverenja. Ti ljudi koje sam upoznao u 199. brigadi, ti titani lične hrabrosti, smatrali su da su branili američke ideale slobode i demokratije, i zauvek imaju pravo da sebe vide u tom svetlu. Jer, to je ono što su oni radili. I nikada neću dovesti u pitanje taj njihov mentalitet. Ali, taj mentalitet u meni se slomio. Kao „Dom Taj“, moj alter ego, video sam ratnu korupciju, izbliza. Prostitucija, reketiranje, trgovina drogom, sva odeljenja su bila uključena, i to na visokim nivoima. Moj prvi narednik nije poznavao Dom Taja, dok sam ga gledao, našeg vodnika za nered i našeg narednika bataljona, kako sklapa poslove i prikuplja novac, prodajući obroke naših vojnika u centru grada. Više puta, usluga obroka vojnicima počišćena je za dan ili dva, pošto su vojne inspekcije i kongresmeni u poseti dovedeni u Vung Tau zbog žalbi vojnika. Tada je dobra hrana ponovo poslata u centar grada. Tokom obroka koji je služen nekoliko dana nakon jedne od ovih poseta i nekoliko pristojnih večera, odneo sam rebra, koja su nam bila poslužena, napolje, izgladnelom psu. Ovaj pas je imao toliko snage, samo da se okrene za 180 stepeni, tako da mu je zadnjica bila tamo gde su mu bila usta kad sam mu ponudio meso. Izgladneli pas nije hteo to da jede. Svi smo morali da kupujemo hranu u gradskim kafićima u gradu da bismo preživeli. Narednici koji su bili višeg ranga od mene bili su privilegovani da jedu u oficirskoj menzi i da im je hrana bila dobra. Jedan od kuvara, redov, toliko se razbesneo da je napravio kolače od marihuane za oficirsku kafeteriju. Kao Dom Taj, video sam hranu koju je trebalo da nam pripremi i koju su nam u centru prodavali naši nadređeni, koji su bili deo mafije. Kao narednik Vest, isporučio sam istim kuvarima papire za Vojni sud u Sajgonu. Šta je još otkrio Dom Taj? Da su oficiri američke obaveštajne službe bili izvor heroina koji je unesrećio našu vojsku. Usev opijuma Zlatni trougao koji je CIA kupila da bi obezbedila lojalnost udaljenih plemena protiv komunista, prerađen je u heroin i prodat vojsci Sjedinjenih Država u Vijetnamu. Video sam dovoljno. Bilo je vreme da se vratim svom domu. Ali nisam imao dom.

Pre nego što je isteklo produženje moje turneje u Vijetnamu, i kada sam, u stvari, mogao da odem, dogodilo se nekoliko izuzetnih stvari.

Po dolasku u Vijetnam, kao član 199. brigade, video sam invaziju na Kambodžu, vojno profesionalno vođenu. Međutim, politička posledica toga bila je država Kent, a sada je vojska bila u drugačijem raspoloženju. Pre nego što je trebalo da odem, video sam rezultat tog raspoloženja, invaziju na Laos.

Iznova i iznova su nas zasipali u novinama američke vojske, „Stars and Stripes“ (Zvezde i pruge) Niksonovom „vijetnamizacijom“ ratne propagande. Dobro je funkcionisalo. Stariji oficiri su sada morali lično da vode svoje trupe na teren, idući tamo gde će biti zaseda. To je bio jedini način da se američka vojska natera na borbu. Vojnici su nastavili sa ovim napadima, samo da bi videli kako pucaju njihove vođe. Ručne granate su se više koristile za ubistvo kriminalnijih kadrova, govnara, to se dogodilo u mojoj četi u Vung Tauu, ubrzo nakon što sam otišao. Jednom od narednika prve klase, koji je bio deo kriminalnog miljea, koga sam video kako prodaje našu hranu u centru grada, raznet je nožni prst, ali je preživeo, očigledno zato što mu se granata zakotrljala ispod kreveta, a dušek upio glavni udar eksplozije. Vojnik kog sam poznavao, Veli, za to je odležao u Levenvortu. Dakle, od invazije na Laos, stvari su krenule od lošeg na gore. Ali, upravo je invazija na Laos bila poprište ratnog štrajka američke vojske. U Vung Tauu, kada je 330. transportna četa mobilisana i dobila naređenje da pomogne u naporima da se izvuče vojska Republike Južni Vijetnam, iz unapred postavljene zasede na titanskom nivou, od strane divizija redovne Severnovijetnamske vojske, a južnjački vojnici bili zaklani poput svinja u oboru, umesto da utovare svoju opremu u kamione kako je naređeno, vojnici naše čete pojačali su Džimi Hendriksov Barjak okićen zvezdama (Star-Spangled Banner) do zaglušujućeg nivoa decibela i sedeli u montažnom prostoru, tapšući i skandirajući „Dođavola, ne, nećemo ići!“ i nisu. Da li čitavu vojsku možete poslati na vojni sud? To se dešavalo svuda. Godinama kasnije, saznao sam da je jedan od mojih bivših pilota iz 199. brigade toliko puta putovao u Laos zbog nedostatka posada u spašavanje, da je, iako je dva puta oboren, uspevši da preživi, spašen oba puta, nastavio da putuje. Južnovijetnamski vojnici visili su na skijama helikoptera da bi izašli živi. Bio je to pokolj koji je izazvala Niksonova propaganda. Rat se polako prepuštao Vijetnamcima. Oni su se borili.

Sada je stav američke vojske bio „Pa, neka im“. Setio sam se kako je raspoređivanje Konfederativne vojske Generala Lija u kampanji za divljinu izazvala ispad besa Generala Granta na njegovom poljskom krevetu. Naša saveznička vijetnamska vojska nikada nije imala šanse protiv pripremljenih i strateški raspoređenih divizija Severa. Naravno, s obzirom na to da je je situacija bila takva kakva je bila u Vijetnamu, pretpostavljam da su Severni Vijetnamci imali detaljan plan invazije pre nego što bi Južna vojska ikad izvršila invaziju. Dom Taj je već bio svedok sveta u kojem su se sve strane sastajale i poslovale zajedno. Sever, Jug, Amerika, Vijetkong, svi saučesnici, svi kriminalci. Novcem se moglo sve postići.

Posle Laosa, uglavnom, vojnicima 330. čete više nije bilo povereno oružje, moralo je ostati zaključano u oružarnici. Kakav rat, ha? Došlo je dotle da ne možete verovati sopstvenoj vojsci s njihovim puškama! Pa, ovo je imalo zanimljivu posledicu.

Trideset posto narkomana, pedeset posto njih puši marihuanu, koji ponekad koriste i druge psihoaktivne supstance, i dvadeset posto pijanaca, naš vojni aerodrom je bio katastrofa koja je čekala da se dogodi. Dobijali smo pakete „nege“ od Sjedinjenih Država, od ljudi kod kuće traženo je da podrže trupe, ali ovo je bila vojna obaveza, mnoštvo trupa nije želelo da bude ovde, a zapravo su povučeni iz oblasti koja su bila žarišta antiratnog pokreta. Tako da nije bilo neuobičajeno stizanje paketa za negu „mir i ljubav“ koji su sadržavali čak i do hiljadu doza LSD-a.

Teretni avion C-123 sa srušenim prednjim mehanizmom, koji je jednostavno bio odvučen na kraj piste uzletišta, bio je „trip sredstvo“, sa više od 50 vojnika navučenih na LSD, koji su ga koristili kao džinovsku klackalicu. Na svakom krilu po 15 ili 20 ljudi, jedni sede na vrhu trupa, a ostali unutra pokušavajući da održe ravnotežu. Nije neobičan prizor. A onda se, jedne noći, nešto dogodilo. Ne čuvši Crvenu uzbunu, za predstojeći napad, narkomani nisu ni marili, a 200 vojnika pod dejstvom LSD-a prijavilo se oružarnici za svoje oružje. Svi naši stariji vodnici i naš komandni oficir pojavili su se mrtvi pijani, a momka sa ključevima blindirane zgrade, u kojoj se nalazilo oružje, nisu mogli pronaći, bio je obeznanjen od pića, ali niko u tom trenutku nije znao gde (sa svojom kurvom u selu). Zapravo nije postojao rezervni komplet ključeva za ovu zgradu, koji bi se mogao pronaći. Imajući obezbeđeno svoje oružje, koje sam čuvao bez znanja nadređenih i isplaniran put za beg do australijskog kompleksa u našem susedstvu, za slučaj da moram da budem sa grupom vojnika koji mogu da se bore, sedeo sam na stepeništu za drugi sprat kasarne i posmatrao nered koji se dole razbuktavao.

Naš prvi narednik je jednostavno stajao skamenjen poput kipa, istovremeno se i upišao i usrao u gaće. Ljudi su se uspaničili oko njega, vikali poput idiota i lako ih je bilo prepoznati kao uglavnom pijane, to su bili naši oficiri, i niko na njih uopšte nije obraćao pažnju. Bilo je nadrealno pod reflektorima koji su osvetljavali ono što se događa. Ali sada je došla grupa zavisnika od LSD-a, njih 20 ili 30, oni su negde pokupili stub, nalik na one na koje su nakačeni dalekovodi, i sada su ga upotrebili kao ovna za udaranje u vrata blindirane zgrade. Iznova i iznova udarali su motkom o vrata, a mogao sam da vidim kako se naš komandant brzo otrežnjava i sada usmerava ovaj njihov trud, Američka vojska 20. veka, koristila je opsadno oružje starije od Rima, pokušavajući da provali u svoje sopstveno utvrđenje. Konačno, neko je pronašao rezervni komplet ključeva, a ja sam odložio lično oružje i otišao da izvučem pušku M-16.

Junaci ovog fijaska bile su posade helikoptera Kobra. Dok je našim vojnicima oružje bilo zaključano, ove posade su pucale napunjenim raketnim kapsulama i mini puškama. A to je bilo oružje koje je zaustavilo napad. Nakon nereda zbog zaključavanja oružja, dobili smo puške i rasporedili se u dodeljene nam stanice, i bilo mi je veliko olakšanje što je trezan kapetan komandovao našim odredom, ali ništa se nije dogodilo. Napad se nije desio blizu nas. Imao sam u poseti člana posade Kobre, on je posebno došao da vidi mene, posle velikih nereda. Neformalno sam nekoliko meseci radio sa narkomanima koji su želeli da se odviknu od heroina. Nisam mogao da podnesem tragediju ovih ljudi. Za njih nije bilo programa, oni su jednostavno napustili Vijetnam i otišli kući kao zavisnici. A zavisni vojnici koji nisu želeli ovu sudbinu su me potražili, imao sam reputaciju da sam spreman da im pomognem u pokušaju odvikavanja. Ovom prilikom šef posade Kobre nije bio narkoman, ali je prilično bio na LSD-u, dok je punio rakete za svog pilota i samo je želeo da razgovara o tome. Rekao je da ga je iskustvo nateralo da ispita svoj život i razgovarali smo o tome. To ga je direktno uplašilo. Posle ovoga, znao sam za dva vojnika koji nisu pili ili se drogirali, za ovog čoveka i našeg zaluđenika Isusom.

Samo nekoliko primera priča o heroinu, ljudi koje sam lično poznavao, dvojica Teksašana, Tedford i Mičel, obojica su bili zavisnici od heroina. U vreme kada je trebalo da se vrate kući, konačno je izvršen pregled urina i narkomani su preusmeravani u Japan na hospitalizaciju, zbog epidemije heroina. Tedford je sa sobom uzeo „čisti“ uzorak urina, zajedno sa obilnim količinama heroina, nije prestao sa uzimanjem, niti su ga preusmerili na lečenje. Mičel, bivši rodeo jahač, otežao je svoje povlačenje pre nego što je otišao, povredivši svoju kožu, koju mi je pokazao, ogromne crvene čireve, velikih površina, poput posledica uboda pčela. Darling iz Indijane je govorio da će prestati, ali nije imao odlučnosti, naivan mladić, nevin do krajnosti, nije ni znao šta je heroin pre nego što je postao zavisan. Dejvis me pitao šta da radi sa svojom zavisnošću na polasku kući, a ja sam mu rekao da bude iskren, kada ga pozovu, da im odmah kaže da je veoma zavisan i da bude upućen u bolnicu na detoksikaciju. Mnogi drugi koje sam poznavao, suočili su se sa ovim problemom. Najlošiju sreću od svih imao je Moudik.

Moudik nije bio stvoren za vojsku i svoje vreme u Vijetnamu doživljavao je kao zatvorski logor, zatvor iz kojeg je očajnički želeo da pobegne. Uzimao je LSD i imao je ideju da bude neko poput Papilona koji je pobegao iz francuske kaznene kolonije u Južnoj Americi. Moudik mi je rekao da će se ponovo prijaviti za bonus novac i dezertirati. Njegov plan je bio da sa svojim novcem krene na kratko putovanje u Singapur i zauvek nestane u Aziji. Rekao sam mu da je lud. Imao je još samo nekoliko meseci da izdrži. Njegov plan nije uspeo. Ponovo se prijavio, dobio novac i nije mogao da ode na svoje putovanje odmora i rekreacije. Očajan, pokušao je da bude izbačen, tako što je postao diler heroina, vrlo drzak, ali niko ga nije odao. Sada je i sam počeo da koristi heroin, trošeći novac nemilice, čak je i njegov pas bio zavisan, malo bi potapkao u usta svom psu iz bočice svaki put kad je sam šmrkao drogu. Užasno zavisan, Moudik je konačno uhapšen. Poslat je u zatvor Long Bin, nezamislivo brutalno mesto, tamo je koristio heroin bez razblaživanja lekovima i vratio se kao oronula ljuštura nekadašnjeg sebe. Kako mu je ponuđena jedina želja na vojnom sudu, da mu se dozvoli da napusti vojsku, Moudik više nije mogao mentalno da funkcioniše. Odabrao je da ostane tokom trajanja svoje šestogodišnje prijave, postupak koji mu je preporučen na saslušanju u Vojnom sudu, koji je „trebalo da posluži da ga učini boljim čovekom“. Razgovarao sam s Moudikom po njegovom povratku iz Long Bin zatvora. Nije bio ni svestan šta mu se dogodilo. Nikad nisam sreo više mentalno slomljenog čoveka.

Jednom sam probao heroin. Bilo je to u Vijetnamu. Nešto duboko u meni mi je reklo da nešto suštinski nije u redu kada istovremeno imate osećaj orgazma i povraćanja.

Sredinom 1970-ih, sećam se procena da je na ulicama Amerike živelo čak 500 000 beskućnika, Vijetnamskih veterana. Da je to tačno, ovih pola miliona Amerikanaca trebalo je da budu u cvetu života kao produktivni građani. Danas, 2004. godine, oni su svedeni na negde oko deset hiljada. To su bili narkomani. Mnogi od njih su mrtvi. Pouzdanija činjenica je: do pisanja ovog teksta, više američkih veterana iz Vijetnama izvršilo je samoubistvo nego što je poginulo u ratu.

Stigao sam u Vijetnam 7. aprila 1970. godine. Vratio sam se u Sjedinjene Države 8. novembra 1971. godine. Nisam bio zavisnik od heroina. Ali osećao sam se kao beskućnik. Kao čovek bez države.