Pet eseja

Pet eseja
Mini-štivo Ronalda Vesta

Premisa/Uvod Pet eseja

Sugerisanje Angele Merkel da „Rusija nikada nije bila za mir“ (Srbija je Rusija u malom) izazvalo je raspravu. Da li lideri velikih sila tajno sklapaju poslove da bi namerno vodili ratove u korist oligarha i istoka i zapada ili uticaj oligarha zahteva ratove da umire oligarhe i obezbede vlast, bilo da su lideri istoka i zapada lično korumpirani ili ne? U sadašnjem ratu civilizacija, oligarsi koji planiraju ratove (istoka i zapada) i dele plen, bez obzira na to da li sklapaju poslove ili ne, ne mogu se razlikovati, ishodi su identični. U mini izdanju neumirene Srbije, Aleksandar Vuči preuzima scenario konzorcijuma NATO/EU/SAD (koji mu govore šta da kaže) u okolnostima tri konkurentske duboke države; pomenuti konzorcijum NATO/EU/SAD u kome Nemci usmeravaju Vuči evo ponašanje, prorusku grupu i prosrpski element (demonizovan od strane nemačkih obaveštajnih agencija).

1

Pitanje za dvorsku ludu

Kralj se okreće svom veziru i postavlja pitanje:

„Evropska Liga predlaže da se pridružimo njihovom ekonomskom savezu i prisvojimo njihov novac. Koje su koristi u odnosu na štetu?“

Vezir, špijun Evropske Lige, promeškolji se, svakako ne može slobodno da govori. Da bi izbegao pitanje, reče:

„Hajde da pitamo dvorsku ludu.“

Dvorska luda:

„Kraljev korumpirani računovođa podiže iznos sa 2.000 na 3.000 i to zove povećanjem od 50%. Zatim, ta ista osoba deli iznos od 3.000 na pola i dolazi do 1.500 i to naziva smanjenjem od 50%.

Ali broj uvećan za 50% može se smanjiti za 33,33% da bi se došlo do 2.000? Odjednom, poput magije, 500 nestade? Gde je nestalo?

Povećanje od 50% se ne može preokrenuti i bez prevare biti jednako smanjenju od 50% u ovom problemu, nimalo drugačije od promene metoda gde je smanjenje 3.000 za 50% jednako 1.500, a povećanje 1.500 za 50% je jednako 2.250; pri čemu, za postizanje stvarnog podudaranja procenata i da se odagna laž iz brojeva, bilo bi potrebno da povećanje 1.500 za 50% iznosi 1.500, jer suma od 1.500 postaje tačno 50% od 3.000.

Ne bi li bio pošteniji pristup da se radi samo sa krajnjim iznosima (stvarnim rezultatima), gde bi 2.000 jedino moglo postati 3.000 povećanjem za 33,33% i tako od onoga što je bilo 2.000 da postane 3.000? U ovom slučaju smanjenje za 50% može zapravo iznositi 1.500 bez laži.

Ako zaista, u praktičnoj primeni, 50% treba da nas dovede do 3.000 od 1.500, ali 50% je označeno kao 750, stiže se do 2.250, u čiji džep nestade drugih 750? Da li je ovo samo problem semantike? Ili „Transcendentna korupcija“ računovodstvene matematike Evropske Lige radi na način sličan metodi koju ovaj problem identifikuje kada, na primer, čine da odobreni „iznos njihove valute u opticaju“ raste i opada ili da se javni novci njihovih poreza pojavljuju i nestaju? Čini se da „dodeljivanje procentualnih vrednosti“ u matematici Evropske lige omogućava da je gotovo svaka prevara predstavljena Kralju i njegovim ljudima, de facto, kao „fait accompli“ u „dobroj veri“, bez obzira na iznos kojim se raspolaže!“

Kralj:

„Ko može ovo posvedočiti?!“

Dvorska luda:

„Pa, to mogu špijuni Evropske Lige, Vaše Veličanstvo, jer kako vrlo jasno navode u Vašem odricanju odgovornosti u mnogim izveštajima:

„Prosuđivanje nema za cilj da implicira da imamo dokaz koji pokazuje da je nešto činjenica. Procene se zasnivaju na … informacijama koje su često nepotpune ili delimične, kao i na logici, argumentaciji i presedanima““

Kralj:

Okreće se prema veziru sa ubilačkim izrazom lica…

2

Obrazovanje i špijunaža

U procesu pristupanja Evropskoj uniji, kojim se apsorbuju bivše socijalističke države, postoji „trik poglavlje“ koje se otvara, i odmah zatvara, kao puka formalnost. To je poglavlje 26, koje se tiče „Kulture i obrazovanja“, gde je dato obrazloženje zašto je ovo poglavlje samo formalnost:

“oblast kulture i obrazovanja ne podrazumeva zajedničke kriterijume za usklađivanje sa EU, a samim tim ni merila za zatvaranje.”

Ako kulturu ostavimo po strani, na prvi pogled bilo bi neobično što ne postoji merilo Evropske unije za usaglašavanje ili zahtev za određenim obrazovnim vrednostima ili standardom. Razlog postojanja ovog neobičnog izostanka nesumnjivo će iznenaditi (ili izazvati poricanje) kod onih koji se najviše bave obrazovanjem, pre će iznenaditi prosvetne radnike u manjoj zajednici, a izazvati poricanje kod akademika na nacionalnom političkom nivou. Kratko objašnjenje za ovaj neobičan propust je da ako bi postojao standard u Evropskoj uniji sa kancelarijom i vezom sa onim političkim imenovanjima sa obrazovnim vrednostima unutar različitih vlada nacionalnih država, ovo bi pružilo opipljiv cilj, koji je nepoželjan za plan zapadnoevropskih obaveštajnih agencija u nastojanju Evropske unije da te države prilagodi određenoj perspektivi; uz napomenu da su društvene perspektive značajan deo valute profesionalnih propagandista nekoliko obaveštajnih agencija.

Ova kratka obaveštajna procena detaljno opisuje nevidljivo (većini običnih građana) potkopavanje obrazovanja u evropskim, bivšim socijalističkim državama, od strane spoljnih špijunskih agencija, prvenstveno Nemaca, u njihovom naporu da povrate imidž i steknu uticaj.

„Nevladine organizacije“ (NVO) građanskog društva imaju dugu istoriju u kojoj služe kao paravan kroz koji se sprovode razni oblici špijunaže. Obično se ova vrsta špijunaže sprovodi regrutovanjem „ćelija“ u okviru organizacija, u kojima mnogi ili čak većina zaposlenih u NVO nisu upućeni, ali naslućuju da postoji tajna organizacija namerno umetnuta unutar njihove organizacije.

Ove nevladine organizacije, koje deluju izvan zapadne Evrope, tesno su isprepletene tapiserije, gde su svi aspekti oblikovanja „političke kulture“ bivših socijalističkih država pažljivo i vešto izrađeni, da bi dobili podršku javnosti u pokretanju nacionalnih država putem povratne sprege, gde „kultivisanje“ i „oblikovanje“ stranog cilja nije jedini zadatak; već je i propaganda za stanovništvo država iz kojih potiče socijalna subverzija takođe važna za cilj. Model za postizanje ovoga je istorija evangelizacije u zapadnom hrišćanstvu; donošenje „dobrih vesti“ (jevanđelja) neverniku ne razlikuje se mnogo u socijalnoj psihologiji zapadne Evrope od „reformisanja“ bivših socijalističkih država. Primer za to može se naći u nemačkoj nevladinoj organizaciji, N-OST, medijskom koncernu za „razvoj demokratskih medija u istočnoj Evropi“, koji je povezan sa pravim konglomeratom paravana špijunskih agencija, uključujući Nacionalni fond za demokratiju CIA-e, ne samo nemačko ministarstvo spoljnih poslova, već posebno Konrad Adenauer Siftung, koji zajedno sa Hrišćansko-demokratskom unijom Angele Merkel čini politički aparat koji obučava i „rehabilituje“ nacistički SS slaveći antiruske radikale koji su srušili vladu Ukrajine 2014. godine.

U špijunaži, postoje tri osnovna sredstva za prodor i/ili korišćenje neprijateljske organizacije u svoju korist:

1) Pridobijanje zaposlenog na neki način kao što je ucena, seks, podmićivanje ili pozivanje na psihološku slabost poput rada na nečijoj savesti ili ideologiji, i ubeđivanje da postane imovina vaše organizacije (agent/izdajnik)

2) Postavljanje vlastitog službenika u organizaciju kao zaposlenog (špijuna)

3) Korišćenje psihologije i dezinformacija kako bi ubedili osoblje organizacije da radi u vašu korist i/ili počine dela protiv sopstvenih interesa (pod lažnom zastavom „rasprodaja“)

Uobičajeno bi bilo da se svaki od ovih pristupa procenjuje pojedinačno i u različitim kombinacijama i/ili varijantama prilikom planiranja operacije. Ova procena započinje trećom metodom, budući da se odnosi na obrazovanje i nastavnike u ciljanoj državi.

Prodor (i zaklon) strategije špijunske agencije nalazi se u praksi NVO-a da ciljaju na i manipulišu studentima i osobljem univerziteta koji nisu svesni toga i daljim (krajnjim, političkim) ciljevima kroz praksu empatije putem socijalizacije i srodne obrazovne „obuke“ koja zapravo manipuliše psihologijom, da bi se „oblikovale“ simpatije ljudi putem onoga što bi se moglo nazvati „mekim kultivisanjem“ predrasuda. Špijunskim jezikom, ovo je gajenje „agenata“ (koji nemaju ni najmanju predstavu šta im se događa) pod lažnom zastavom „rasprodaja“. Poenta je u tome, kada ste oblikovali nečiju psihologiju da postane sredstvo za vašu strategiju u, na primer akademskoj zajednici, imate savršenog „mandžurijskog kandidata“, bez obzira na to da li je taj diplomirani student tokom svog obrazovanja i karijere postao profesor ili činovnik, nevladina organizacija ga je oblikovala, a da on toga nije svestan, u sredstvo za rad strane obaveštajne agencije.

Kada strani interes stvori dovoljno ovih „oblikovanih“ mentaliteta u ciljanim državnim institucijama, on postaje samoreplikujući društveni organizam, koji započinje svoj život i vremenom postaje sve veći rasadnik talenata pomoću kojeg, na primer, univerziteti preoblikuju istoriju ili postižu druge ciljeve. Do nekog trenutka u ovom procesu, ako sve ide po planu, veći deo ključnog rukovodstva u obrazovanju, na vrhu socijalne strukture ciljane institucije, postaće strano sredstvo u svrhu manipulisanja interesima ciljane države.

Najskrovitije (i najvažnije) od ovih NVO su one koje se bave obrazovanjem, primenjujući „dugu igru“, idući za studentima univerziteta, gde se inteligentnija, ali i povodljiva omladina, izlaže uticaju i legalnom obliku podmićivanja putem stipendija i obrazovnih mogućnosti u inostranstvu, gde će ove buduće „ručno birane elite“ naučiti da služe spoljašnjim interesima, a suprotstavljenim njihovim sopstvenim nacionalnim interesima. Možete videti ove programe kako se oglašavaju putem izjava o misijama koje su odnedavno dostupne preko Konrad Adenauer Stiftung (KAS).

„Sarađujemo sa državnim institucijama, strankama, organizacijama građanskog društva, kao i odabranim elitama, izgrađujući usput snažne partnerske odnose. Posebno stremimo da ojačamo političku saradnju u oblasti razvoja saradnje na nacionalnom i međunarodnom nivou na temelju naših ciljeva i vrednosti.“

„Kako bismo razgovarali o važnim društvenim pitanjima i stavili ih na politički dnevni red, KAS organizuje konferencije, panel diskusije i predavanja. Pored toga, organizujemo seminare, radionice i simulacione igre kako bismo ispunili naše ciljeve u vezi sa političkim obrazovanjem, konsaltingom i obukom.“

„KAS … deluje u čvrsto povezanoj mreži institucionalnih partnera. Među njima su [parlament], predsednička administracija, kao i … strukture političkih partija, nevladine organizacije, univerziteti i istraživački centri.“

To su pažljivo izrađeni programi „lažne zastave“, u kojima se buduća inteligencija ciljane nacionalne države pažljivo prilagođava kulturnim perspektivama, o čemu vode računa inicijativne agencije ili strane tajne službe.

Na primer, Konrad Adenauer Stiftung ima kancelariju u Beogradu od 2001. godine. Ova organizacija gaji akademike u Srbiji već skoro dvadeset godina; gde je štićenik KAS-a koji je 2005. godine diplomirao na univerzitetu verovatno veteran sa petnaestogodišnjom karijerom jedne ili druge državne institucije, političke stranke, univerzitetskog akademika ili direktora. Sve ovo su ljudi čija je psihologija i perspektiva „oblikovana“ tako da odgovara perspektivi zapadne Evrope, sa „mekom predrasudom“ nastalom pozivanjem na „sofisticiranost“ i „superiornost“ zapadnoevropskog obrazovnog modela i postojećih univerziteta, na kojima će istočnoevropska akademska omladina biti zavedena stanovištem koje je štetno za njegov ili njen nacionalni interes.

Ukratko, ovo je vešt oblik zavođenja, tipičan za psihološke operacije tajnih službi, koje se igraju sa egom putem laskanja, začinjeno prilikama, kroz, između ostalih, formalna udruženja „jednakih sa jednakima“, navodnog odnosa vaspitač sa vaspitačem. Protkana laž je jednostavna; „Ovo je dobro za čovečanstvo, dobro je za vašu naciju i dobro je za vašu karijeru.“

Iz ovog pažljivo odgajenog „rasadnika talenata“ narcizma, biće urađena procena pojedinaca kako bi se utvrdilo ko će najbolje odgovarati određenim „gambitima“, koji će biti načinjeni u subverziji ciljanog većeg društva. Neki će biti skloni tome da iskreno „veruju“ u svoju „misiju“, bez obzira na to što simptomi ukazuju na obrnut slučaj u stvarnosti (poricanje). Drugi bi mogli pokazati slabost karaktera, što ostavlja prostor da se u budućnosti ta osoba zarobi mitom ili drugim oblikom korupcije i zadrži potencijal za ucene. Seks je isprobana i potvrđena formula, posebno beleženje susreta neotkrivenih homoseksualca, gde se prilika da se jedan od njih uvede u seks sa maloletnim partnerom smatra „vrhunskim“ razvojem „talenta“. To su ljudi kojima će biti omogućen otvoreniji pristup “moći“, bilo pozivom na diplomatska društvena dešavanja ili drugim sredstvima.

Taj „premijum talenat“ će zatim biti postavljen što je moguće bliže vrhu političkih struktura; ali ne bi nužno trebalo da bude, na primer, „ministar“ ili njegov direktni pomoćnik. Ponekad je poželjno da ove položaje moći zauzimaju manje inteligentne (i intelektualno nesigurne) političke persone, na koje se može uticati, ali su i potrošne u slučaju kada, ako željeni ishod zakaže, sposobnost odgajenog talenta da utiče na događaje ostane netaknuta i dostupna za neku buduću poziciju uticaja i rada.

U slučaju da, na primer, srpski ministar obrazovanja postane meta običnih prosvetnih radnika (nastavnika i činovnika nižeg nivoa) zbog neke naizgled nekompetentnosti, kao što je istorijski revizionizam u udžbenicima koji su školama dostupni za kupovinu, uzeti zajedno sa novim kompjuterizovanim administrativnim alatima obrazovnog sistema nabavljenih od stranih preduzeća, kao što je to Sindikat prosvetnih radnika za Moravički okrug naveo kao slučaj u Srbiji u proleće 2020. godine. Da su razlozi prosvetnih radnika za pobunu bili potkrepljeni, i pobuna bi bila uspešna s otpuštenim ministrom obrazovanja, a zapravo se dogodilo to da je samo jedna zmijska glava odsečena nečemu što predstavlja Meduzu; jer pobunjeni prosvetni radnici vertikalno posmatraju horizontalnu konstrukciju. Zbog ove činjenice, velike su šanse da će svaki sledeći politički subjekt koji stupi na mesto ministra zavisiti od istih sredstava povezanih sa ministarstvom ili ubačenih u njih, što dovodi do još jedne manifestacije glave iste Gorgone.

U međuvremenu, kontraobaveštajne službe će uglavnom biti usredsređene na vojna pitanja, u okolnostima kada će obrazovanje, iako možda nadgledano u smislu klasične špijunaže (špijuni), uglavnom biti ostavljeno da funkcioniše „normalno“. Većina gajenih agenata u ovom sektoru u suštini nisu upoznati sa sopstvenim ulogama, a oni koji su ucenjeni i/ili dobrovoljne izdajice, smatraće se kao manja pretnja kada analiza troškova utvrdi da bi raščišćavanje i obezbeđivanje obrazovanja bili prevelika cena; jer će optužbe i rezultujući zakonski mehanizmi, o kojima bi se histerično izveštavalo u zapadnim propagandnim mašinama, biti prikazani u svetlu „političkih progona“ koji državu izlažu međunarodnim sudskim postupcima.

U osnovi, ono što su razradile tajne službe zapadnog sveta, uglavnom je legalni metod oblikovanja budućnosti država poput Srbije; putem uticaja u obrazovanju u obliku legalnog podmićivanja kroz socijalizaciju, stipendije i druge „privilegovane“ mogućnosti, negujući perspektive u akademskoj zajednici. Ruski metod rešavanja okolnosti ove prirode nedavno je zahtevao da se strane NVO registruju kao agenti i ograniče svoje aktivnosti; čak idući toliko daleko da zabrane neke organizacije. Ali Rusija nema pretenzije da se pridruži EU, a EU ima malo efikasnih alata za prinudu u Rusiji.

Kada je u pitanju istorijski revizionizam, to će biti na tanjiru u sve širem meniju oblikovanja buduće perspektive Srba; u tom slučaju treba primetiti kako je istorijski revizionizam oslonac zapadnoevropske strukture sa kratkim primerom nikoga drugog do samog Konrada Adenauera.

„Braća Dales su bili izdajnici“ – sudija Vrhovnog suda SAD Artur Goldberg

Džon Foster Dales, državni sekretar (ministar spoljnih poslova) Dvajta Ajzenhauera, i njegov brat, direktor koji je najduže služio u CIA, Alen Dales, bili su predratni (Drugi svetski rat) poslovni partneri sa Trećim rajhom. U godinama neposredno posle rata, obojica su imala ključnu ulogu u rehabilitaciji mnogih najopasnijih ratnih zločinaca Rajha, u partnerstvu sa vladom Konrada Adenauera. CIA, u vreme Alena Dalesa, je spasila, u velikoj meri, obaveštajni aparat Istočnog fronta Trećeg rajha i zajedno sa angažovanjem najmanje stotinu bivših oficira SS-a i Gestapoa, stvorila „Gelen organizaciju“ (nazvanu po njenom komandantu, Rajnhardu Gelenu, Hitlerovom šefu antisovjetske obaveštajne službe i najvećem ratnom zločincu), koja je potom dodeljena Konradu Adenaueru kao nemačka posleratna tajna špijunska služba ili BND (Bundesnachrichtendienst). Konrad Adenauer je i sam bio saučesnik u pomilovanju osuđenog ratnog zločinca Alfreda Krupa, koji je primenjivao robovske uslove rada (uglavnom Rusa) pod nadzorom Gestapo-a u svojim fabrikama, koje su snabdevale nacističku ratnu mašinu. Krup je pušten iz zatvora i vraćeno mu je lično bogatstvo.

„Poglavlje kolektivne krivice za militariste, zajedno sa aktivistima i korisnicima nacionalnog socijalističkog režima, mora biti završeno jednom i za svagda. Mislim da sada treba da završimo sa ovim raskrinkavanjem nacista“ – Konrad Adenauer

Ništa od ovoga nije štampano u zapadnoevropskim istorijskim knjigama, što je primer istorijskog revizionizma koji prikriva lažnu „rehabilitaciju“ nacista.

Istovremeno, „ambasador“ Arndt Frajtag fon Loringhoven, bivši pomoćnik direktora nemačke tajne špijunske službe (BND) i donedavni šef obaveštajne službe NATO-a, sin je Hitlerovog poslednjeg službenog obaveštajnog oficira Berndta Frajtaga fon Loringhovena. Više je nego ironična simbolika konteksta koji se provukao u onlajn nastavi, koje je sprovela srpska država, da je NATO zapravo „mirovna organizacija“.

„Nema ni najmanjeg razloga poistovetiti nacionalizam, što je želja naroda da bude ono što jeste, sa imperijalizmom, što je želja naroda da spreči druge narode da budu ono što jesu“ – Siseli Izabel Ferfild

Uprkos pronicljivom zapažanju Ferfildove (u možda najboljoj obaveštajnoj proceni ikada napisanoj o Balkanu – „Crno jagnje i sivi soko“) u vezi sa stvarnom prirodom nacionalizma, savršeno je predvidljivo da bi svaki pokušaj srpskih prosvetnih radnika i političara da isprave ovu okolnost ispunio imperijalističke ambicije NATO-a i EU kojom dominira Nemačka, propagandnim optužbama za „nacionalizam“, oslikavajući sve srpske rodoljube jednim kistom, jednom rečju koja je postala oružje; bez obzira na karakter pojedinaca. Drugim rečima, trubeći reč „nacionalista“ i upirući prstom, zapadnoevropska propagandna mašina će poslati poruku sopstvenim narodima „ovi Srbi se ponašaju kao pavijani koje treba postaviti na svoje mesto“, odnosno oni koji su bliski pravim nacistima, prikrivajući sopstvenu istoriju i motivacije, optužiće Srbe da se ponašaju kao nacisti.

„Dajte mi dete do njegove sedme godine i nije me briga ko će ga posle uzeti“ – Ignasio de Lojola

Ova izjava, koja navodno pripada „učitelju“, osnivaču Društva jezuita, od najveće je važnosti za kontekst ove situacije. Ako Srbija, kao što je planirano zajmom Svetske banke od pedeset miliona evra, nastavi sa obaveznim državnim obrazovanjem od navršenih tri godine sa onom vrstom spoljne „stručnosti“ zabeležene u gore navedenoj proceni, osvajanje nacionalnih država od strane zapadne imperije biće dovršeno. Kao posledica toga, sposobnost Srbije da proizvede genija biće ugašena. U dosadašnjem obrazovnom modelu, u kom dete započinje redovnu školu uzrasta 6-7 godina, iako sigurno nije dostupno svima prema porodičnim okolnostima, postoje deca predškolskog uzrasta koja će istraživati i razvijati um na načine koji ukazuju na buduće kreativne genije što isključuje jednoobrazno obrazovanje koje počinje sa tri godine. Dete prirodno obdareno inteligencijom, koje tokom dana čuvaju bake i deke, što može, s vremena na vreme, nekako podsećati na metod Marije Montesori, ili na drugi prirodni razvoj pametnog dečjeg uma, mapiranje uma na način koji otvara vrata budućem geniju. Ova prilika im je otrgnuta.

Konačno, završni udarac obrazovanju u Srbiji već je u zamahu; gde je školama ukinuto pravo na disciplinsku metodu, a „liberalna“ metoda dopušta neposlušnost i nepoštovanje sa ciljem ometanja nastave, časova i kvaliteta obrazovanja, ne samo da pljačka pristojne učenike, već će oterati iz srpskog obrazovnog sistema mnogo budućih bistrih i posvećenih umova ili onih strastvenih profesionalaca koji su zaista posvećeni deci. Nakon toga, jedino kvalitetno obrazovanje biće ono privatno obrazovanje, koje je dostupno eliti.

Za preporođenu nemačku imperiju potrebno je neuko srpsko građanstvo.

3

“Rekao sam Ne”
Samoobmana i (sopstveni) poraz Aleksandra Vucica

“Nemoguće je izračunati moralnu štetu, ako mogu tako da se izrazim, koju je patološko laganje nanelo društvu. Ukoliko je čovek pokvario i prostituisao čistotu svog uma, da bi svoje profesionalno uverenje pripisao stvarima u koje ne veruje, onda je spreman i na svaki drugi zločin” – Tomas Pejn

Srpski Predsednik Vučić sastao se sa Trampom u Beloj kući odakle je izašao sa ‘malom pobedom’. Ili bar on tako misli. Ovom samozvanom, nadobudnom vladaru treba novi Vezir:

“Rekao sam ‘ne’ na najtežem mestu na svetu.

Sada zvanično mogu da kažem da sam to što sam rekao za priznanje rekao na najtežem mestu na svetu. U prostoriji u kojoj sam sedeo stajali su Pens, Kušner, Džonson, Grenel, O’Brajan, stotinu puta moćniji ljudi od mene. To je njima bio problem. Mene forma i stolice ne zanimaju” -Aleksandar Vučić

Dakle, mislim da Vučića treba da zanima vizuelna poruka ‘stolice’ koju je poslao širom sveta kada se njegovo “Ne” (zapravo) pretvorilo u ‘Da’ kroz sve ostale tačke sporazuma.

Ukratko, Vučić je igrao daleko iznad svoje lige i ‘nadigran’ je. Sada mora svuda da objašnjava šta je to potpisao.

Ono što je Trampov tim zlotvora savršeno znao kada je pozvao Vučića u Vašington je to da će Vučić apsolutno morati (što je stvar unutrašnje politike) da kaže „Ne“ na eksplicitno priznanje Kosova kao nezavisne države, koje mu je zabranjeno Ustavom Republike Srbije.

Nakon što su Amerikanci upravo to (priznanje Kosova kao nezavisne države) stavili u prvobitni nacrt, primenjena je taktika „štapa i šargarepe“; Vučić se izborio za izbacivanje ’Tačke 10’, odnosno eksplicitnog priznanja nezavisnosti Kosova, da bi mu odmah potom uručili dokument sa jedva prikrivenim priznanjem Kosova kao nezavisne države ili (to jest) dokument sa implicitnim priznanjem nezavisnosti Kosova u više tačaka. Tad je našem nepromišljenom vladaru Vučiću toliko laknulo što je Tačka 10 uklonjena, da je potpisao. Njegovi Veziri su ga izneverili.

No, hajde da sve ovo malo bolje sagledamo.

Implementacija sporazuma o zajedničkoj infrastrukturi (autoput, železnica, itd.) sa političkim entitetom Kosovom, koje trenutno ima vlast i traži svoju nezavisnost, jednaka je implicitnom priznanju nezavisnog Kosova; pravna poenta je u tome što ovaj akt daje legitimitet političkoj sili koja krši srpski ustav, a ipak stavlja Srbiju pod nadležnost međunarodnog prava. Mnogo toga što sledi potpada pod isti princip gde se ne može obavljati bilo kakav „de jure“ posao sa nekim entitetom, a naknadno tvrditi da taj isti entitet nema nikakvu pravnu nadležnost („princip reciprociteta“ međunarodnog prava).

Udruženo upravljanje ‘zajedničkim prelazom’ Merdare će se tumačiti (u budućnosti) kao snažan pokazatelj da Srbija priznaje Merdare kao međunarodni granični prelaz po principu izloženom u prethodnom pasusu (reciprocitet), zbog proste činjenice da administracija na kosovskoj strani sebe smatra nezavisnom državom.

Pristupanje Srbije i Kosova „Mini-šengenskoj zoni“ je otvoreno de facto priznanje Kosova kao nezavisne države. U slučaju da Srbija NE priznaje nezavisnost Kosova, Kosovo bi moglo ući u „Mini Šengen“ samo kao deo Srbije, pri čemu bi se Mini Šengen sastojao isključivo od Albanije, Makedonije i Srbije. Mini Šengen je osmišljen kao trgovinska asocijacija nezavisnih država. Pristajanje Srbije da potpiše pristupanje Mini Šengenu kao ravnopravni subjekat sa Kosovom je praktično priznanje nezavisnosti dato Kosovu.

Prihvatanje da američko Ministarstvo energetike izradi planove za „deljenje“ jezera Gazivoda je snažno implicitno priznanje nezavisnosti Kosova, jer zapravo jedna nacionalna država ne ‘deli’ svoju vodu ravnopravno sa nekom teritorijom, osim u slučaju kada je ta teritorija jedna nezavisna država. Da je Srbija suverena nad Kosovom, ne bi „delila“ već „dodeljivala“ vodu toj pokrajini.

Pristajanje da se uzdrže od bilo kakve aktivnosti kojom traže od drugih naroda da ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu govori samo za sebe.

Ostale tačke:

Diverzifikacija snabdevanja energijom, na primer, ostavlja mogućnost oduzimanja koncesija od korporacija koje kontroliše država poput Gazproma i davanje krajnje nekontrolisanim i nemilosrdnim, odmetnutim od zakona, zapadnim korporacijama poput Chevrona (ova tačka je sročena neodređeno i može se uopšteno tumačiti).

Saglasnost sa „Stalnim prisustvom američke Finansijske korporacije za međunarodni razvoj u Beogradu, Srbija“ omogućava dve stvari, od kojih nijedna nije dobra za Srbiju. 1) To će korporacijama američkih oligarha pružiti uvid iznutra o privatizaciji onoga što je ostalo od srpske državne imovine i 2) daće Centralnoj Obaveštajnoj Agenciji paralelni trag da prodre u svaki aspekt srpske privrede; ukazujući na Američku međunarodnu razvojnu finansijsku korporaciju koja je podružnica USAID-a pod okriljem američke vlade. USAID je u sprezi sa američkom politikom „revolucije u boji“ i čvrsto je utemeljen u istoriji CIA gde tajno „Odeljenje za operacije“ NE podržava američke demokratske principe (za šta se USAID javno izdaje), već zapravo podržava sticanje i kontrolu resursa i tržišta od strane velikih američkih korporacija.

Zahtev da Srbija ukloni 5G mrežu je način da SAD iskoristi Srbiju da Kini gurne prst u oko.

Pojačana kontrola avio putnika i razmena informacija sa prištinskim kriminalcima koji bi trebalo da su u ćeliji u Hagu, zajedno sa entitetom (američkim obaveštajnim službama) koji je stvorio Al Kaidu, nije ništa drugo do neslana kosmička šala. Sa kojim će se kriminalnim grupama te informacije deliti? Koliko će to ugroziti bezbednosne strukture Srbije?

Još jedna neslana šala je ideja da može biti iskrenog “međuverskog dijaloga” sa salafističkim i vehabijskim radikalima, koji se trenutno slobodno kreću po Kosovu i preobraćaju narod.

Pasus zvani: ‘Još jedna neslana šala’ se ponavlja: tiče se lociranja nestalih tela, da li je iko i pomislio da će ‘Priština’ da otkrije lokaciju i vrati u domovinu tela nestalih etničkih Srba sa izvađenim organima? Ko bi još u to poverovao? Drugi problem sa ‘pomirenjem’ je ideja da će Srbi koji su napustili domove biti dobrodošli nazad i da će im njihova imanja biti vraćena; ima već dve decenije otkad je UN postavio ovaj zahtev sa praktično nikakvim pomakom osim neprestanog zlostavljanja onih Srba koji (još uvek) nisu napustili Kosovo.

Zapadni model za legalizaciju homoseksualnosti praktično zahteva „gej propovedanje“ koje radikalizuje konzervativna društva u opoziciju. Srbija bi trebalo da pripazi sa omiljenom tačkom Ričarda Grenela; jedno je biti tolerantan, a drugo je baciti homoseksualnost u lice jedne kulture, što je običaj brojnih zapadnih društava. Srbija rizikuje nepotrebno otuđenje drugih nacija ovom tačkom sporazuma sačinjenom sa pištoljem prislonjenim Srbiji u leđa. I jedan šaljivi element: koja bi budala poverovala ijednog trenutka da će sve brojnije kosovsko salafijsko društvo učiniti sve osim da de facto homoseksualnost učini nezakonitim u stvarnoj društvenoj praksi?

Svakako loša reputacija Srbije koja trguje oružjem sa zastupnicima terorističkih organizacija ne može biti od koristi Hezbolahu (ili na bilo koji drugi način biti od koristi nekoj de facto zaraćenoj strani na Bliskom Istoku), ali ima nečeg veličanstveno licemernog u zahtevu SAD-a da Srbija zabrani Hezbolah, jer upravo su SAD stvorile Al-Kaidu (koja se raspala, a jedna njena frakcija je postala Islamska država), pri čemu SAD sada diktiraju koga označiti terorističkom organizacijom.

Konačno, srpska nagrada koja je stigla uz Vučićevu saglasnost da preseli ambasadu Srbije u Jerusalim uručena je u roku od jednog sata od njegovog potpisivanja; kada je Izrael priznao Kosovo kao nezavisnu, suverenu naciju, i time je poniženje bilo potpuno.

Ekonomska normalizacija

Srbija (Beograd) i Kosovo (Priština) su saglasni da načine korak napred u ekonomskoj normalizaciji prihvatajući sledeće:

Obe strane će primeniti sporazum o autoputu Beograd-Priština potpisan 14. februara 2020.

Obe strane će primeniti sporazum o pruzi Beograd-Priština potpisan 14. februara 2020.

○ Uz to, obe strane se obavezuju na zajedničku studiju o izvodljivosti rešenja za povezivanje železničke infrastrukture Beograd-Priština sa lukom na Jadranskom moru.

Kosovo (Priština) i Srbija (Beograd) će sarađivati sa američkom Finansijskom korporacijom za međunarodni razvoj (U.S. International Developement Finance Corporation) i EKSIM (Uvozno-izvoznom) bankom SAD na memorandumima o saglasnosti radi ostvarivanja sledećeg:

○ Autoput mira
○ Železnička veza između Prištine i Merdara
○ Železnička veza između Niša i Prištine
○ Obezbeđivanje sredstava za finansiranje zajmova potrebnih za mala i srednja preduzeća
○ Dodatni bilateralni projekti
○ Stalno prisustvo američke Finansijske korporacije za međunarodni razvoj u Beogradu, Srbija.

Obe strane će otvoriti i održavati funkcionalnim zajednički prelaz Merdare.

Obe strane će pristupiti “mini-Šengen zoni”, koju su Srbija, Albanija i Severna Makedonija najavile u oktobru 2019. godine i u potpunosti iskoristiti njene prednosti.

Obe strane će uzajamno priznavati diplome i profesionalne sertifikate.

Obe strane će sarađivati sa Ministarstvom energetike SAD i drugim odgovarajućim institucijama američke vlade na izradi studije izvodljivosti za potrebe deljenja jezera Gazivode/Ujmani, kao pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom.

Obe strane će diverzifikovati svoje snabdevanje energijom.

Obe strane će u svojoj komunikacionoj mreži zabraniti upotrebu 5G opreme koja je nabavljena od nepouzdanih dobavljača. Tamo gde takva oprema već postoji, obe strane se obavezuju na njeno blagovremeno uklanjanje i na druge potrebne korake.

Obe strane će pojačati kontrolu putnika u avio saobraćaju, razmenu informacija međusobno kao i u okviru šire saradnje sa SAD na Balkanu, i posvetiti se unapređenju tehnologije u borbi protiv nezakonitih aktivnosti, primenom skrining i informacionih sistema obezbeđenih od strane SAD, uključujući PISCES, APIS, ATS-G i SRTP.

Obe strane se obavezuju da će štititi i promovisati slobodu veroispovesti, uključujući obnavljanje međuverskog dijaloga, zaštitu verskih objekata i sprovođenje sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu, i nastavak restitucije jevrejske imovine žrtava holokausta bez naslednika.

Obe strane se obavezuju da će ubrzati napore na lociranju i identifikaciji posmrtnih ostataka nestalih osoba. Obe strane se obavezuju da će ustanoviti i primeniti dugoročna, trajna rešenja za izbeglice i interno raseljene. Obe strane se obavezuju da će u okviru svojih ministarstava imenovati osobu koja će predvoditi te napore i biti zadužena za koordinaciju Beograda i Prištine, i da će dostavljati ažurirane informacije na godišnjem nivou o broju rešenih i nerešenih slučajeva.

Obe strane će raditi na tome i podsticati da u 69 zemalja u kojima je homoseksualnost nezakonita dođe do njene dekriminalizacije.

Obe strane se obavezuju da će Hezbolah u njegovoj celini označiti kao terorističku organizaciju i da će u potpunosti sprovesti mere za ograničavanje poslovanja i finansijskih aktivnosti Hezbolaha unutar svoje nadležnosti.

Kosovo (Priština) je saglasna sa primenom jednogodišnjeg moratorijuma na podnošenje zahteva za članstvo u međunarodnim organizacijama. Srbija (Beograd) je saglasna sa jednogodišnjim moratorijumom na svoju kampanju za povlačenje priznanja (nezavisnosti Kosova) i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog zahteva bilo kojoj naciji ili međunarodnoj organizaciji da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu. Obe saglasnosti o prestanku aktivnosti stupaju na snagu odmah.

Srbija (Beograd) pristaje da otvori kancelariju privredne komore i državnu kancelariju u Jerusalimu 20. septembra 2020. godine i da prebaci ambasadu u Jerusalim do 1. jula 2021. godine.

Predsednik Aleksandar Vučić 4. septembra 2020.

4

Vođstvo u vreme krize

Možda je za ovaj esej najbolji uvod opis gde NEĆETE naći vođstvo i zašto. To je u američkom istorijskom kontekstu sa dodatim formatom pripovedanja koji potiče od američkih urođenika; gde su međusobno povezani metapodaci spojeni nitima, tako da osporavaju američki izraz zapadnih kulturnih pretpostavki. To će najbolje razumeti (i namerno im predstavlja izazov) oni prilično kompetentni u američkom istorijskom i društvenom kontekstu. Međutim, ovaj esej bi takođe mogao biti zanimljiv onim međunarodnim čitaocima koji žele da istraže bilo koji od nekoliko aspekata razvoja američkog karaktera (i stanje propadanja), a posebno bi ovaj esej trebalo da zanima Srbiju, imajući u vidu preuveličanu ulogu koju trenutno SAD igra u srpskoj istoriji.

O politici „nade“

„Nada je večita“ – cinizam je u obliku narodne poslovice. Zanimljivo je da su, prema iskustvu ovog autora, ovaj cinizam primenile ličnosti koje su uložile veliki trud i rad kako bi upravile američki državni brod u smeru sa lošom perspektivom. S tim u vezi, izraz se može posmatrati kao lična satira, uperena ka samom sebi, zasnovana na principijelnom delovanju; gde je nečija posvećenost traganju za onim što je ispravno i časno iz razloga odbijanja bilo kakvog kompromitovanja etike, u suštinskoj strukturi sopstvene države. Ova osoba, iako sigurno nije sama u tako principijelnom poduhvatu, izuzetak je, a ne pravilo.

Što se tiče drugog tipa ličnosti, onaj koji cinično iskorišćava „nadu“ jednostavnih, običnih ljudi, to jest sociopata u onome što predstavlja intrasocijalni odnos grabljivica-plen, „plen“ je taj kome je najpotrebnije da preispita gde se „vođstvo“ ukršta sa „nadom“. Ova misao je zasnovana na činjenici da smo stigli do mesta masovne manipulacije čovečanstvom, na dosad neviđenom nivou propagande, gde se vođe proizvode, bilo da bi prodavali „nadu“ ili u svrhu obojene revolucije (iskorišćavanje nade), između ostalog.

„Ogromna ekspanzija komunikacija u Sjedinjenim Državama dala je ovoj naciji najprodorniji i najefikasniji aparat za prenošenje ideja. Svaki stanovnik je neprestano izložen uticaju naše rasprostranjene mreže komunikacija, koja doseže u sve krajeve zemlje, bez obzira koliko su udaljeni ili izolovani. Reči neprestano udaraju u oči i uši Amerike. Sjedinjene Države su postale mala soba u kojoj se jedan šapat uvećava hiljadama puta“ – Edvard Bernajs, „Inženjerstvo saglasnosti“

Od Johana Gutenberga preko Markonija do Microsoft Explorer-a, za nešto manje od 600 godina, pozivajući se na sposobnost manipulisanja putem ljudske osobine, ateista Ričard Dokins je pokušao da objasni kao „mim“ (pojavni redosled razmene informacija koji se ne može odvojiti od ljudskog duha), moć alata sociopata za manipulisanje eksponencijalno se povećala.

Najobičnija „nada“ (običnih ljudi) je pogrešan naziv; trebalo bi je bolje izraziti kao „želju“ koja nije ni naročito novčana ni zlurada. To je želja za običnim, jednostavnim i smislenim životom, u kome čovek radi i biva nagrađen osećajem sigurnosti; životom, u kom bi trebalo da postoji mnogo malih zadovoljstava, koja su antiteza ličnom carstvu ili mnogim komplikacijama koje nosi dosezanje izvan zidova svog doma i granica svoje zajednice. Ova hipotetična osoba je (u modernoj zapadnoj mitologiji) opisana kao „so zemlje“ ili bi se moglo reći farmer, mlinar, pekar, prodavac … svi oni koji su poštovani u malom susedstvu, sa nekolicinom onih, ili ih čak i nema, koji teže državnim poslovima ili da sede u nekom senatu.

Zatim, manifestuje se „tamna strana“ pismenosti; poput kosmosa demonske kontrole gde „sloboda“ insistira na tome da slobodoumni (a ne slobodarski) korporativni neofeudalizam gura lice malih naroda u konzumerizam, dok se ne uguši duh, a sve što je razumno čini se da je van domašaja.

Počinje privlačnošću i zaljubljenošću; ideja „napretka“ je neizbežno stanje čovečanstva, i tako obični ljudi bivaju usisani u mašinu masovnih medija, gde zapravo neminovno postaju robovi dugova, zagrizavši mamac za samopoboljšanje kao svoju sudbinu.

Možda je najciničniji primer u istoriji kada su oslobođeni Crnci u Sjedinjenim Američkim Državama nagovoreni da se odreknu 40 hektara i mazge, kako bi se preselili na sever i radili u fabrici u kojoj je, u kratkom vremenskom periodu, za jednu ili dve generacije, kapital nestao iz upravo tih fabrika što je ove ljude ostavilo na cedilu, bez ikakve tržišne veštine, a samodovoljnost (lični suverenitet) sveden je na puko sećanje.

Vrlo kratko pre toga, tržišni krah 1857. godine koji je okrenuo naglavačke živote nebrojenih američkih belaca, koji su kupili „san“, a njihovu „nadu“ sveo na „veliko buđenje“ koje nije uspelo, osim da ubrza pretvaranje ekonomski raseljenih u nevoljni oslonac „Manifesta sudbine“. Ovaj osnovni temelj „Američke izuzetnosti“ („Američka izuzetnost“ američke imperije globalni je klon „Manifesta sudbine“ ili osvajanja urođenih naroda), gde je mim „nade“ nadahnute očajanjem, pogrešno nazvane „Veliko buđenje“ u društvenoj samoobmani, poslednji put viđen u hrišćanskim „preporodima“ koji su širili vojskom Konfederacije, koja je ubrzo potom poražena u agoniji građanskog rata; preteča onoga što bi lako moglo doći na globalnom nivou.

U proseku, oko sedamdeset i neku godinu, od Američkog rata za nezavisnost i kraha, preko reprize kraha i Američkog građanskog rata, do kraha berze 1929. i Drugog svetskog rata (američka istorija ne može da „poseduje“ Prvi svetski rat), do predstojećeg kraha i širenja ratova koji će spasiti imperiju 21. veka, još uvek nije viđena prava generacija „malih ljudi“ kojima je ispunjeno bilo koje obećanje u „potrazi za srećom“. Na kraju, svo bogatstvo, praktično sve, konfiskuje se u korist (profit) korporativnih ratnih huškača, više puta.

Prilike za trovanje stanovništva putem izuma Gutenberga, Markonija i Microsoft-a ne mogu se izbrojati, ali se mogu kvantifikovati u socijalnom smislu. Obični ljudi, koji žele samo poštenu priliku u jednostavnoj potrazi za srećom, upadaju, kroz nametnuta veštačka očekivanja koja se, jedno po jedno, iskorišćavaju zbog činjenice neizbežnog lažnog rezultata (zasnovanog na lažima), u dužničko ropstvo sa svim pratećim implikacijama, u okolnostima gde se obični, lakoverni građani instinktivno plaše za svoju budućnost, a mnogi od njih otupe ili još gore: postanu nasilno besni cinici. Pogledajte „preporod“ oličen u političkoj ličnosti Trampa i onoga šta će na kraju postati napredno-liberalni pokret, koji redovno truju oličenja „nade“ Baraka Obame, „opekotine“ Sandersa i politički korektnih zahteva (samoobmane) Aleksandrije Okasio-Kortez sa dve glavne baze (i nekoliko podbaza) kojima manipulišu do granice drugog američkog građanskog rata.

Konzervativci američkih crvenih država vođeni su dubokim (sujevernim) konzervativizmom iz daleke prošlosti zbog istinskog podsvesnog straha od nametanja „liberalne“ kulturne revolucije; liberali plavih država postaju radikalizovani (u netolerantnu „budnost“), jer percipiraju pretnju revanšističkim konzervativizmom, koji im zauzvrat nameće ono što smatraju arhaičnim društvenim vrednostima. Bez obzira na to koja strana prevlada, policijska država pobeđuje (dok se sve konačno i potpuno ne raspadne).

„Tiranin, da bi se držao svoje moći, potiskuje svakog nadmoćnog mislioca, uklanja dobre ljude, zabranjuje znanje i prosvetljenje, kontroliše svaki pokret građana i, održavajući ih u trajnom ropstvu, želi da se naviknu na podlost i kukavičluk, ima svoje špijune svuda da slušaju ono što se govori na sastancima, širi nesuglasice i klevete među građanima i time ih moralno osiromašuje, a dužan je da ratuje kako bi držao svoje podanike zaokupljenima i nametnuo im trajnu potrebu vrhovnog vođe “ –Aristotel

„Otkriće“ Dokinsa (mim) bilo je već odavno poznato u posmatranju ljudi; i za kratko vreme (u više navrata), zatrovani Gutenbergovim izumom, u primeru američkih generala Li i Džeksona, ciničnom manipulacijom verskim traktatom u moralne svrhe (podsticanje lažnog duha ili „veliko buđenje“) zlosrećnih vojski, koje su služile maltene samo za „preobraćanje“ južnjačkih vojnika SAD-a da postanu oni koji „veruju u Bibliju“, zagorčali su i uneli netrpeljivost u posleratnu društvenu atmosferu, što je postalo Kju Kluks Klan-ov Jug.

Ako je zapadno hrišćanstvo istorijski služilo za manipulisanje, postoji mali kontrast kada je „Prosvetiteljstvo“ poslužilo malo više od toga što je zatočilo običnog čoveka u samoiluzornu zamku lične slobode, zagarantovanu prevarama još od svog nastanka; ništa drugačije od farmera koji se ne može se osloboditi kiše, mlinara koji se ne može osloboditi farmera, pekara koji se ne može osloboditi mlinara, niti se male trgovine mogu osloboditi pekara. Svaka živa osoba u zapadnoj kulturi koja zamišlja da je nezavisna (ne uzimajući u obzir prethodno navedeno) ne primenjuje ništa više od onoga što je opisano u proteklih 2500 godina posmatranja:

„Njihov sud se zasnivao više na slepim željama, nego na bilo kakvom zvučnom predviđanju; jer je navika čovečanstva da nepromišljenoj nadi poveri ono za čim čezne i da suverenim razumom odbaci ono što im se ne sviđa“ -Tukidid

Vođstvo u vreme krize ne bi trebalo da potceni zlo kojem se čovečanstvo koje „napreduje“ pokorilo. Biti „osvešćen“ trebalo bi da bude sinonim za razbijanje iluzije o „nadi“, kada se radujemo onome što je mogućnost. Struktura koju je čovečanstvo izgradilo, posebno oni koji su usvojili zapadni model, daleko je od istinskog razumevanja šta znači zavisiti od kiše. Kada teret ove strukture dostigne tačku da slomi vlasnika prodavnice, i otkrije se da je potporna struktura prodavca (farmer-mlinar-pekar) nestala, u okolnostima kada farmeri, mlinari i pekari iz zajednica brzo postaju relikvije sećanja, inteligentno raskrinkavanje onoga što predstavlja opipljivu laž, trebalo bi da bude primaran fokus (pre propasti). Ako se kičma zajednice ne očuva netaknutom, a ne može se računati da će Bayer AG, Singenta i DowDuPont zaštititi ekonomski suverenitet bilo koje zajednice, a kamoli nacionalnu bezbednost hrane bilo koje nacionalne države, neće postojati kičma, jer multinacionalne korporacije nisu kičmeni stub, već više podsećaju na ljušturu.

Pravi lideri ne mogu biti lažovi, oni ne manipulišu običnim građanstvom suprotno od interesa zdrave zajednice i ne skrivaju stvarnost. Religija to čini, bilo da su to religije nauke i prosvetiteljstva, ili religija politike rimskog cara, koja oblikuje hrišćanstvo u instrument države, u kojoj je mudrost istorijskog Isusa hrišćanske kulture sahranjena Pavlovim izumima koji potiču iz grčkog paganstva, ili tačnije, krvnim žrtvama „misterioznih religija“ tog doba. Isus vas ne može spasiti, ali ako posvete pažnju njegovim autentičnim učenjima (npr. Beseda na gori), to može pomoći ljudima da se spasu.

I na kraju, vođstvo u vreme krize ne treba crpsti iz modela koji je proizveo krizu, to jest iz modela korporativne sociopatije. Ako postoji istinski duh koji će se manifestovati u takozvanom „dobu slobode“, koje je postalo medijsko igralište sociopata, to mora biti organski duh, koji neguje organsku inteligenciju po uzoru na poslovicu američkih urođenika:

“Duh nadahnjuje um čoveka, da bi znao šta da radi”

Razbijajući ljudima iluziju o „nadi“, pravo vođstvo će poslati Microsoft Explorer do đavola, ukazujući zajednici na inteligentno raskrinkavanje korporativnih struktura u procesu povratka na samodovoljnost; gde su napori izvan zajednice, čiju kičmu čine kiša-farmer-mlinar-pekar-prodavac na kraju neodrživi, naročito oni odvažni, „puste želje“ poduhvati korporativnog konzumerizma koji guše duh ljudi, u procesu razaranja kičme zajednice.

5

Ronova teorija zavere
Kosmologija je zavera

Čini se sasvim mogu im da grupe ljudi stvaraju kolektivne realnosti koje izgledaju nesvesno, i uzrokuju putem svog kolektivnog uverenja da događaji poprime ono što bi izgledalo kao „nesvesna“, ali u stvarnosti je „supersvesna“ inteligencija koja je organizovana, funkcioniše kao da njome upravljaju pojedinci (čak i kada ne) i rezultat je da te događaje možemo protumačiti kao da njima neko na neki način upravlja a da to zapravo nije slučaj.

Ovaj kolektivni „mim“ može objasniti ono što se u biblijskom smislu naziva „kneževinama tame“ ili „duhom zla“ koji upravlja događajima u smislu zavere i sujeverja.

U našem svetu postoji dosta „slučajnih događaja“ koji ukazuju na to da narodi zapadne kulture kreiraju stvarnost sasvim nezavisnu od samosvesne misli i, racionalnom posmatraču, to bi moglo izgledati gotovo sigurno namerno, dok u stvari to nije nužno slučaj. To bi objasnilo verovanje u Iluminate kada u stvari ono nije postojalo ni u kakvoj individualnoj samosvesnoj ili ego-svesnoj organizovanoj formi, ali se ipak manifestuje kao vidljivi fenomen simptoma ili posledica proizašlih iz kolektivnog super-svesnog fenomena.

Zaključak bi mogao biti da postoji „super svest“ grupe koja uzrokuje ono što izgleda kao genijalno zlo zavere kada u stvari ne postoji nijedan pojedinac ili grupa menadžera unutar grupe koji su sposobni da sprovedu ove planove koji su, i pored stvarnosti, percipirani. Da bi se ostvarila realnost zla, bile bi potrebne samo zle ideje kao kulturni pokretači; bilo neoliberalni fašizam ili fašizam na drugom kraju spektra potkovice gde se susre u, i Haksli i Orvel su bili u pravu. Hakslijevi opisi razuzdanosti „radi se samo o meni“ ukazuju na MTV generaciju i globalnu monokulturu Soroša, dok Orvelovi sekvestrirani portreti životne sredine prikladno opisuju nekoliko današnjih manifestacija religijskih fundamentalističkih kultura koje su konačno ugrađene u državne institucije; gde podizanje zavese često otkriva beskrajnu dekadenciju sobe, koja liči na Sodomu, koju ovi „ljudi“ (ako se tako mogu nazvati) tako oštro osuđuju.

Prirodno napredovanje do krajnjeg rezultata bilo bi, kada veliki deo agresivnog društva kolektivno veruje u arhetip, bilo naučno-fantastičnu „utopiju“ (uprkos kolektivnom društvenom poricanju ovo je u stvari ubilačka distopija) ili religiju inspirisana Armagedonom, svi potrebni igrači e se prirodno manifestovati u super- svesnom organizovanom formatu koji je ovlaš en da to sprovede, gde nijedan pojedinac ili grupa pojedinaca ili igrača ne može da utiče na to individualnom ili ličnom voljom; ipak, supersvest grupe koja je pokrenula ovaj događaj obezbeđuje stvaranje ove realnosti za kolektivnu celinu. Haksli ili Orvel? Koja e prošla projekcija ovih validnih podjednakih realnosti pobediti?

Hakslijeve projektovane manifestacije, koje su postale Gugl, Gejts i Zakerberg koji forsiraju trans-humanizam na ovom svetu imaju male šanse za opstanak u poređenju sa Orvelovom projektovanom, srednjovekovnom, ali tehnologijom 21. veka osnaženom, apokaliptičnom bajkom o „dobru protiv zla“ koja pokre e stvarnost fundamentalističkih religija našeg zapadnog sveta. Ako niste videli Pentagon u ovom svetlu, a radikalna hriš anska kosmologija je efikasan pokretač onoga što se čini da ukazuje na neizbežan katastrofalan ishod, mislite da je bolje promeniti priče na vrhu? E sad, kako mislite da se ova promena bajki na vrhuncu vojne mo i može posti i? Kako stvari stoje, svi smo malo više od događaja izumiranja koje čeka da se dogodi. Svima nama.

Naravno, čak i da je nekako pošlo za rukom da se uklone nuklearne bombe iz poseda naše kontrole vojno-industrijskog kompleksa (ej, senilni Džo, orvelovsko posedovanje „taktičkih“ nuklearnih bombi našeg religioznog Pentagona koji bi verovatno pokrenuo Tre i svetski rat ka izumiranju nije nužno pod kontrolom vašeg predsedničkog „fudbala“) svi mi i dalje ostajemo na udaru Hakslijeve društvene projekcije pretvorene u „trans-humanizam“ koji su nametnuli Gejts i Zakerberg. To je scena vakcine iRNK pod nazivom Kovid 19. Jaoj.

*

Na odgovaraju em mestu (uobičajeno za srpske knjige) navedi se (c) 2023 Ronald Tomas Vest, sva prava zadržana