Read the article in English
Pismo, za koje je ovaj esej uvod, odnosi se na razlike u socijalnoj psihologiji pravoslavnog i zapadnog hrišćanskog sveta; gde na percepciju utiču stvarni i zamišljeni postupci drugih.
Pravoslavni svet (prema proceni ovog autora) pokazuje mnogo veće poverenje prema onim protivnicima sa kojima mora da pregovara; zbog proste činjenice principa „jedinstva“ ili možda bolje rečeno, manjeg pridavanja značaja pojedincu, a većim usredsređenjem na opšte društveno dobro. Ovaj primat konsolidovanog uverenja da će ugovori (govori ono što misliš i misli ono što govoriš) biti iskreno dogovoreni i poštovani, potiče iz različite percepcije ovog sveta od one kakvu uglavnom ima zapadno društvo. Ovo vrlo verovatno potiče od „nepotpunog rascepa“ (dualnosti) pravoslavne psihe gde…
„Teološko učenje Florenskog [pravoslavnog sveštenika / naučnika / pronalazača] odražavalo je složeni, nijansirani monizam i kosmološku integralnost. Vseedinstvo [potpuno jedinstvo] se nalazilo svuda, gde god bi pogledao. „Raznolikost univerzuma, zatvorena u jedinstvo, ukazuje na ujedinjenu, slobodnu, kreativnu Volju“. Izvor Istine je jedinstvo: „Ako postoji Istina, onda je to stvarna racionalnost i racionalna stvarnost; to je konačna beskonačnost i beskonačna konačnost, ili, – matematički rečeno, – stvarna beskonačnost; beskonačno, zamislivo kao integralno Jedinstvo, kao jedinstveni, celoviti Subjekt u sebi.” Istina, Dobro i Lepota su metafizički jedan proces, koji potiče iz jednog izvora: Boga. Za Florenskog, Istina, definisana kao čin koji služi Bogu ili drugima, dovodi do jedinstva, a greh i odsustvo istine do nejedinstva. Antropocentrično i egoistično delovanje ide protiv Boga i razara jedinstvo: „Samopotvrđivanje ličnosti, njeno suprotstavljanje Bogu izvor je fragmentacije, raspada ličnosti, osiromašenja njenog unutrašnjeg života; i samo ljubav, da do određenog stepena, ponovo dovodi ličnost u jedinstvo.” Sva ljubav – platonska, porodična i seksualna – dolazi od Boga. Greh dovodi do toga da „duša gubi suštinsko jedinstvo“. „Čednost je jednostavnost, to je organsko jedinstvo ili, opet, integritet ličnosti“. Izopačenost i odsustvo srama su „dualnost“, „nejedinstvo, necelovitost“. Istovremeno, greh takođe ima jedinstvo, ako je samo izmišljene prirode: „Greh je sam po sebi nestabilan. Jedinstvo nečistote je imaginarno i iluzorna priroda ovog lažnog jedinstva se otkriva čim je primorano da se suoči sa Dobrom. Nečistota je jedna – sve dok ne postoji Čistota, ali samo približavanje Čistote baca sa nje masku jedinstva (nečistote).” „Promisao Božija i sloboda stvaranja, budući da su antonimi, čine jednu dogmu – dogmu o Božjoj ljubavi prema stvaranju, koja ima svoje uporište u ideji bogoljublja, odnosno Božanskog Trojstva.“ Vraćajući se razumu, Florenskii, naizgled, proučava „jedinstvo stvaranja“ kao preduslov nauke.“
Razlika u odnosu na zapadnog hrišćanina je velika; gde je „dogma o Božjoj ljubavi prema stvaranju“ praktično nepoznata i nečuvena, već se naglašava racionalizovana sloboda pojedinca da otima (subliminalno izvedena iz „Zemlja je prokleta zbog tebe“ iz Postanja) koja se transformisala u „evanđelje prosperiteta.“ Zaista, u analima SAD-a, ako bi se tragalo za sličnošću jedinstva razmišljanja Florenskog, treba izaći iz zapadnog hrišćanskog iskustva da bi se to pronašlo; u deizmu Tomasa Pejna:
„… U Deizmu se naš razum i naše verovanje ujedinjuju. Predivna struktura univerzuma i sve što vidimo u sistemu stvaranja, dokazuju nam, daleko bolje nego što to mogu knjige, postojanje Boga i istovremeno jasno ukazuju na Njegove osobine. Vežbanjem našeg uma stičemo sposobnost da razmišljamo o Bogu i Njegovim delima i oponašamo Ga na Njegovom putu. Kad vidimo da se Njegova briga i dobrota pružaju prema svim Njegovim stvorenjima, to nas uči našoj dužnosti koju imamo jedni prema drugima, dok prema Njemu izaziva našu zahvalnost“
U stvari, američki hrišćanin je gotovo univerzalno, nezahvalno, demonizovao i odbacio Pejna, zbog njegovog eseja „O religiji Deizma u poređenju sa hrišćanskom religijom“ iz kog je uzet prethodni pasus, filozofa zaslužnog za američki uspeh u sticanju nezavisnosti motivisanjem pučanstva na plemenite misli.
Da li bi sada trebalo da iznenadi nekoga kada se postavi kao teza da je socijalna psihologija istočnog i zapadnog hrišćanstva fundamentalno različita? Kada zapadnjak progovori sa obe strane usta, tipični istočnjak može čitati samo jednu ili drugu stranu; prilikom susreta sa ispruženom rukom u znak pozdrava, Zapadnjak instinktivno potraži drugu ruku, da bi se uverio da li se u njoj krije nož namenjen za leđa; dok Istočnjak prihvata pruženu ruku samo kao gest koji prihvata iskreno, bez dvoličnosti. Kada se Istok sretne sa Zapadom, Zapad to zloupotrebi kao u onoj ciničnoj narodnoj izreci „to je kao uzimanje slatkiša od deteta“. To je doživeo ruski predsednik Jeljcin i to je skoro doživeo ruski predsednik Putin. Sada, to iskustvo doživljava Srbija.
Tokom prvih sedam godina na vlasti, Putin je pružio ruku u više navrata, ali su ga u svakoj prilici sreli sa srednjim prstom ili nožem. Putin je tek u svom govoru u Minhenu 2007. godine rekao: „E sad je dosta.“ Sedam godina je dug period da se nauči da zapadna geopolitika ne poštuje svoje dogovore i da će, u svakoj interakciji, u kojoj nema otvorenih uvreda prilikom odbijanja iskreno ponuđenog partnerstva, naići na skriven nož.
Vezano za Patrijarhovu nepokolebljivu podršku Aleksandru Vučiću, koji upravo vrši predaju Kosova tako što na međunarodnom nivou pregovara prekid aktivnosti za očuvanje srpske teritorije, čini se da Patrijarh podržava kontradikcije, osim ako mu činjenice nisu predstavljene na pravi način i nije pravilno informisan. Bezobzirna (zapadnjačka percepcija) bila bi da je Patrijarh (sa svojim monaškim mentalitetom) saučesnik u pretpostavljenim zločinima Vučića, ali ono što je zapravo u pitanju je nemogućnost da se shvati da bi srpski predsednik bezočno lagao narod i poglavara srpske pravoslavne crkve, ali ova misao ima dva moguća traga, uzimajući u obzir mogućnost da bi Vučić sebe lagao, to se u zapadnoj psihologiji naziva „mehanizam poricanja“ (što donosi isti realan ishod). Ovo zapažanje potiče, prima facie, iz oprečnih izjava Patrijarha:
“Već osam godina slušamo kako Vučić sprema izdaju Kosova“
“[Patrijarh] postavlja pitanje da li ima smisla „osuditi čoveka za nešto što nije uradio, samo zato što neki smatraju da će učiniti.“
“Vučić se uhvatio u koštac sa mnogobrojnim problemima Kosova. On se pokazao kao odgovoran državnik po mnogim nacionalnim pitanjima. Sud o njegovom radu su dali građani na izborima“, [Patrijarh Srpski] Irinej je rekao Večernjim Novostima.
“Dodao je da misli da treba prepustiti Srbima i Albancima da se sami oko svega dogovore bez nametanja „rešenja“ u korist samo jednog naroda. U tom pogledu, Sjedinjene Američke Države mogu odigrati veliku i istorijsku ulogu“, rekao je Patrijarh.
Očigledno je da Patrijarh ne shvata dvoličnu prirodu SAD-a, takođe ne shvata čitavu aferu u kojoj Vučić pregovara sa Amerikancima, a da Evropa ima veze sa predajom suvereniteta Srbije nad Kosovom; i ako bi sam Vučić tvrdio da nije svestan onoga što potpisuje, u to nije moguće poverovati. Štaviše, stav srpske pravoslavne crkve jasno je istaknut na zvaničnoj veb stranici Srpske pravoslavne crkve:
“Njegova Svetost Patrijarh Srpski Irinej rekao je danas da jedini sporazum koji srpska pravoslavna crkva prihvata je onaj u kom je Kosovo sastavni deo Srbije.
To je apsolutno stav Crkve i tu se ništa nije promenilo. Još ćemo da vidimo u kom pravcu idu pregovori između srpske i albanske strane, još uvek se upoznajemo sa materijom“ rekao je Patrijarh Irinej, komentarišući pregovore koji su se prethodnih dana odvijali između Beograda i Prištine.
Ovo bi moglo da se pogorša ako uzmemo kao mogućnost da sam Vučić nije u potpunosti upoznat sa implikacijama onoga što je uradio (potpisao takozvani „sporazum o ekonomskoj normalizaciji“) u kontekstu međunarodnog prava. Još jedan realan ishod je (činjenica) da je Vučić prekršio „kosovsku klauzulu“ ustava Srbije (shvatao on to ili ne). Međutim, međunarodno pravo se vrlo verovatno neće baviti ovom „domaćom stvari“, već će ispitati činjenice onoga što su uredno izabrani / postavljeni srpski zvaničnici sproveli samo u pitanjima međunarodnih odnosa.
U krajnjem slučaju, postoji mogućnost da se informacije koje se prenose Patrijarhu selektuju ili na neki drugi način obrađuju ili prikažu na takav način da obmanjuju i na kraju oblikuju njegovu percepciju od holističkih (združenih) činjenica (od Katolika ili korumpiranih ili plaćenih agenata koji imaju uticaj unutar crkve).
Ali iznad svega, najveći nedostatak je različita socijalna psihologija, gde istočnjačka percepcija ne može lako ili jasno da shvati dubinu zapadnjačke dvoličnosti. Ovo bi vrlo verovatno trebalo da važi za Patrijarha. Blagonaklono tumačenje proširilo bi ovu naivnost i na Vučića, ali da je to slučaj, trebalo bi dokazati da su ga njegovi savetnici izneverili na svim nivoima.
Način na koji se socijalna psihologija odvija sa većinom Srba koji podržavaju Vučića duboko se razlikuje od zapadne demokratske tradicije; Srbija, vrlo slična Rusiji, imala je tačno NULTI nivo zapadne demokratske tradicije pred kraj dvadesetog veka i zapravo su oba naroda uslovljena autoritarnim režimima zasnovanim u principijelnom jedinstvu, to je doslovno zapisano u srpsko genetsko pamćenje. Vučić se ponaša kao kralj, a srpski narod se ponaša kao da Vučić zaista jeste kralj. To je urezano u DNK. Kad Vučić imenuje ministre, oni se ponašaju kao vojvode i lordovi, a narod to uglavnom prihvata. Rusi imaju sreće, njihov car Putin je prosvećeni despot sa najboljim interesima za ruski narod u srži svog bića. Drži svoje vojvode i lordove na povocu, oni ne mogu nekažnjeno pljačkati Rusiju, ta odškrinuta vrata za neposlušne oligarhe (vojvode i lordove) zalupila su se 2000. godine.
Čovek Putin razume psihologiju svog naroda i prilično je dobro odigrao u dvorskim spletkama (prepunim opasnosti). U međuvremenu, Srbija ne može da priušti kralja Jeljcina; Jeljcin nije pojmio, najverovatnije zapravo nije mogao da pojmi, dubinu zapadnjačkog zla koje mu je pružilo ruku, a njegove vojvode i lordovi nisu imali samokontrole.
Zapad nije mogao da proguta i svari Rusiju dovoljno brzo da bi se izvukao, ponuđena gozba bila je prevelika. Potreba Srbije da pronađe kompetentno rukovodstvo još je neophodnija; dok se zapadni neokorporativni kolonijalizam agresivno kreće da proguta i svari ono čega se zapravo plaši, što je paradoks subliminalne psihologije; princip jedinstva u pravoslavlju nasuprot individualizmu.
„Otkrovenje“ je u realnom vremenu zabeleženo u mnogim prilikama kod jednostavnog, neobrazovanog pravoslavnog srpskog seljaka, za razliku od izuzetno psihotičnih „vizija“ (manipulacija) masovne psihologije u zapadnom hrišćanstvu.
U vezi s tim, treba primetiti da pravoslavci (za razliku od Rima) nisu spalili žive sve one koji su se usuđivali da izraze intuitivnu inteligenciju nalik na paganske proroke. Na Zapadu je genetsko pamćenje (potencijal) koje ukazuje na intuitivnu veštinu rođenu iz principa jedinstva Univerzuma uglavnom iskorenjeno. Nastali zapadni ‘raskol’ postao je neopoziv; izvan Neba i Zemlje, ovaj raskol je razdvojio hemisfere ljudskog mozga na mikronivo i ukazao je na konačnu, doslovnu, dezintegraciju.
Konačna zabluda ove kartezijansko-platonovske ’objektivne’ stvarnosti (samo jedan primer) pokazuje se u nesposobnosti zapadnog naučnika da shvati jednostavno napredovanje događaja koji su ga oblikovali; počev od sveta „inteligencije jedinstva“ koji je Platon negirao, usvajanje Platona od strane zapadnog hrišćanstva, posledični neophodni raskol koji se morao manifestovati beskompromisnim Platonovim odvajanjem intuitivne inteligencije od „praktičnih“ stvari (logotipa), što je dovelo do tako ozbiljnog individualizma da je novootkriveni i neprirodni ateizam izmicao nauci, postajući tako ekstremni mentalni sklop, da kada briljantni um oblikovan kulturom koja još nije lišena svoje inteligencije jedinstva, njegovo razmišljanje usmeri na ono što je bilo (u antičkoj eri) očigledno, šta će zapadni naučni kanon učiniti sa potvrđenim dokazima da njegova „kultura nije kompatibilna sa njenim“ pretenzijama na „empirijsko“ razumevanje našeg iskustva? (i sigurno nije kompatibilan sa aktuelnom stvarnošću). Vitalij Vančurin, teorijski fizičar, u svom radu „Svet kao neuronska mreža“ predlaže:
„Raspravljamo o mogućnosti da je čitav svemir na svom najosnovnijem nivou neuronska mreža…“
Pretpostavljam da ne bi trebalo da bude iznenađenje da bi Rus, sa oblikovanom inteligencijom u duhu kulturološko usađenog principa jedinstva, istraživao fiziku u ovom pravcu. Ali, da li bi bilo toliko šokantno kada bi se otkrilo da je ljudski mozak jednostavno ogledalo (da je organski model) svemira?
Ali, moja vlastita pretpostavka bila bi verovatno povezana fascinacija jedinstvom u Pravoslavlju koje ima svoje korene u predhrišćanskim verovanjima, ponovo napominjući da pravoslavna crkva, za razliku od Rima, nije spalila žive sve one koji su se usuđivali da izraze intuitivnu inteligenciju nalik na paganske proroke. Moje zapažanje je, kao stanovnika Srbije, da je pravoslavni srpski seljak često pagan po običajima ako ne po imenu. Ovde i leži koren zapadne netrpeljivosti prema pravoslavnom Slovenu, subliminalni, duboki, psihološki teror prema principu jedinstva koji bi trebalo da otkrije da izuzetna zapadna kultura, sama po sebi, nije u skladu sa njenim pretenzijama.
Licemerje nikada nije bilo tako ranjivo. Kako pravoslavni Sloven treba da se suoči sa problemom suprotstavljanja tako prodornom i stalnom strahu, zato što je Zapad prinuđen da uništi svaku manifestaciju onoga što je samosvesno u principu jedinstva? Srpski kralj koji ne može znalački da razmisli o ovom pitanju je gore nego da bez ikakve koristi, iz proste činjenice „igre na duge staze“ Zapada, pravoslavci na Balkanu budu preobraćeni u istočne katolike, malo drugačije od „pokatoličenih“ (istočni Katolici koji su odgovorni pred Rimom) Rusina zapadne Ukrajine (što je „darovalo svet“ nasledstvom Stepana Bandere SS Galicijana i naslednika nacista iz Ukrajinske krize na trgu Majdan 2014. u Kijevu).
Ako se Zapad snađe u ovim stvarima, nakon što prva autohtona generacija zapadno obrazovanih Srba dođe na vlast u Srbiji, neće više biti nikoga ko će pročitati ovaj esej sa dubokim razumevanjem; to su već pokazali oni Srbi, kolonizovani / preuzeti u zapadni kanon znanja na stranom univerzitetu, koji više ne mogu da osete jedinstvo, da okuse jedinstvo ili spoznaju socijalnu aromu jedinstva, jer nemaju mogućnost (mentalni kapacitet) da „uđu“ u jedinstvo, a na pravi srpski mentalitet se prema tome može gledati samo negativno na njihovom putu ulaska u EU.
Već vidimo da se ovaj fenomen manifestuje kod premijerke Brnabić, američkog i britanskog obrazovanja (BBA Univerziteta Nortvood i MBA Univerziteta u Hallu). Brnabić je bila vezana za razne konsultantske kompanije koje sprovode politike USAID-a u Srbiji (podsećajući na istoriju USAID-a kao na okrilje za nekoliko organizacija koje promovišu revoluciju u boji). Da li bi Brnabić bila voljna i / ili saučesnička korist obaveštajne agencije? Ne mora ni da bude, zapadnjački mentalitet je adaptirao njen um putem obrazovanja i zbog toga je savršen materijal za nesvesne manipulacije. Nju će u skladu sa tim i upotrebiti:
“Vlada koju predlažem je proevropska”
Mandatarka je izjavila da joj je važno da naglasi kako je nova vlada proevropski orijentisana.
“Naš zadatak je da u narednom periodu ubrzamo proces evropskih integracija. Promena Ustava Republike Srbije u delu pravosuđa je neophodan korak u daljem osnaživanju vladavine prava i daljem usklađivanju sa evropskim pravnim tekovinama i evropskim standardima”, rekla je.
Ona je najavila podršku izmenama Ustava u oblasti pravosuđa.
“U prethodnom mandatu, Vlada Srbije je, nakon opsežnih javnih konsultacija koje su trajale nešto više od 18 meseci, kao i konsultacija i podrške Venecijanske komisije, Skupštini uputila inicijativu za izmenu Ustava kako bi naše društvo imalo pravosuđe koje je svakako nezavisno od bilo kakvih i svih političkih uticaja, ali i mnogo efikasnije i odgovornije orema građanima. Nastavićemo da podržavamo izmene Ustava u oblasti pravosuđa u cilju pronalaženja najboljih rešenja za naš pravni sistem”, kaže.
Ističe da je to bitno kako bi naše društvo imalo pravosuđe koje je nezavisno od svih političkih uticaja, ali i mnogo efikasnije i odgovornije prema građanima.
Uređivanje medijskog prostora
Kada je reč o medijskom prostoru, usvojena je, podseća, Medijska strategija za period do 2025. godine.
“ Vlada je“, kaže, „taj posao uradila u partnerstvu sa medijskim i novinarskim udruženjima, čiji predstavnici su činili polovinu članova Radne grupe za izradu Medijske strategije“.
“ Transparentnost i inkluzivnost celog procesa podržali su“, navodi Brnabićeva, „partneri iz Misije OEBS u Srbiji, Delegacije EU u Srbiji, Ambasade Kraljevine Norveške i Fondacije Konrad Adenauer“.
Dodaje „da je ista radna grupa nastavila i rad na Akcionom planu za implementaciju strategije koji će“, ističe, „biti jedan od prvih dokumenata na dnevnom redu nove vlade.”
Čini se da je ono što ovde imamo (cinična zapadnjačka percepcija ili „nož koji se drži iza leđa“) Vučića, koji lažno propagira slovensku etiku, uljuljkava Patrijarha i šalje prijateljske zvuke u pravcu Rusije, predajući „prljavi posao“ evropskih integracija premijerki Brnabić.
Zapadni obaveštajci prodiru u gore pomenuti OEBS do te mere da truju celu organizaciju, delegacija EU govori o primarnoj ili kontrolnoj moći EU (što bi bila Nemačka), a Fondacija Konrad Adenauer nije ništa drugo do DOSLOVNO nacističkom idejom zaraženi front za nemačku stranu obaveštajnu službu Bundesnachrichtendienst.
Zapravo, ovo je identičan pravac kojem SAD teže, prema izjavi o misiji koja se odnosi na Srbiju objavljenoj na veb stranici američke ambasade:
„Kao američki ambasador, Entoni F. Godfri predvodi napore američke vlade da unapredi svoje partnerstvo sa Srbijom, proširi ekonomski prosperitet i pomogne naporima Srbije u evropskim integracijama. U strateškom je interesu Sjedinjenih Država da se Srbija razvije kao moderna, demokratska i prosperitetna evropska nacija koja je u miru sa svojim susedima i pokazuje puno poštovanje vladavine zakona i prava svojih građana. Pomoć našim srpskim partnerima u jačanju svoje demokratske institucije, zaštiti prava pripadnika manjinskih zajednica, suzbijanju korupcije i poboljšanju slobode medija ključna su područja za ambasadora Godfrija i njegov tim. Podržavanje cilja Srbije za članstvo u EU i regionalne stabilnosti promovisanjem normalizacije odnosa između Prištine i Beograda glavni je prioritet ambasadora Godfrija “
Zapravo, Godfrijeva višedecenijska karijera „političkog činovnika“ ambasade ostavlja malo prostora za sumnju da je Sijamski blizanac njegove uloge u Stejt dipartmentu, uloga u Centralnoj obaveštajnoj agenciji još važnija; ili bolje rečeno, verovatno je de facto „šef stanice“ CIA u Beogradu, i sledi:
„On [Godfri] je služio od 2015. do 2019. godine kao šef političkog odeljenja, a zatim zamenik ambasadora u američkoj ambasadi u Moskvi, Rusija“
Da li bi mogao (blagonakloniji stav) Vučić biti toliko naivan slovenski mentalitet da nije potpuno svestan izdajničke (za pravoslavni slovenski mentalitet) dinamike u koju je zarobljen? Teoretski je moguće, Jeljcin je očigledno bio toliko naivan, ali sumnjam da je tako u Vučićevom slučaju, gde bi mnogi razgovori sa Rusima nakon Jeljcinove ere (Putin i Lavrov, naročito) trebalo da ga odvrate od svake takve nevinosti. Međutim, nevinost Patrijarha Srpskog je verovatno druga stvar:
Pismo Patrijarhu Srpskom
Na pažnju
Kancelariji Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog
Poštovani,
Ja sam nepravoslavni otac dece koja imaju srpsko državljanstvo. Nisam hrišćanin, ali duboko poštujem istorijskog Isusa. Moja uverenja su oblikovana u pretkolumbovskoj (predhrišćanskoj) indijanskoj tradiciji, tradiciji koju je zapadna crkva (posebno katoličanstvo) gotovo ugasila. Prema tome, hrišćanstvu pristupam sa oprezom, jer moje kulturološko vaspitanje ne može da pomiri mnoge principe vredne divljenja o kojima je Isus propovedao sa oprečnim delima protumačenim kao „hrišćanska“.
U Evropi sam otkrio da je „istina“ često savitljiva, naročito kada je u pitanju geopolitika. Čini se da je prima facie rezultat „istina“ često predstavljena na načine koji nisu čisti; da li delimične istine, ili naizmenično započete, nepravilno poređane činjenice koje zapravo postaju obmana. Ove obmane možda potiču od ljudskih slabosti u psihologiji (npr. samoobmana) ili nekog perverznijeg izvora; služeći nižim temporalnim funkcijama.
Moje je sadašnje mišljenje (kako moje razumevanje pravoslavne crkve raste) da crkva na Istoku nikada ne sme postati tako cinična kao ona sa sedištem u Rimu; gde me moja percepcija, kao bivšeg profesionalnog obaveštajca, navodi da verujem da nedavni događaji u Crnoj Gori ukazuju na to (bar delimično) da je Rim inicirao početni potez sa pokušajem targetiranja ove regije Pravosalvne crkve sa dugoročnim ciljem preobraćenja crnogorskih pravoslavnih vernika u istočne obredne Katolike. Ali, napravio sam digresiju od povoda zbog kog Vam pišem. Ovu prethodnu opasku sam napravio samo da bih istakao da ako Katolicizam vidim kao dvoličan i korumpiran (a tako ga vidim), u ovom trenutku ne gajim animozitet prema Pravoslavlju. Rim bi spalio žive srpske seljake zbog određenih navika koje potiču iz davnina (naša urođenička iskustva su slična ovima) a na čast je Pravoslavlju što ovo nije slučaj u Srbiji. Iskreno Vam zahvaljujem na tome u ime svoje srpske dece.
Ova poruka nema za cilj da kritikuje Pravoslavlje, čak i da ima nekih filozofskih elemenata oko kojih se možda nikada ne bismo složili; ja svoju decu vaspitavam u smeru sekularnog morala, ali takođe sa namerom da imaju saosećanje i razumevanje Pravoslavlja u srpskom istorijskom kontekstu. Moje sopstveno uverenje je, živeći van zakona judeo-hrišćanskog monoteizma, očekujem da će osuđivati moj način življenja sa svešću mog razumevanja našeg tvorca, „Velike misterije“ u koju nijedan čovek ne može proniknuti; osim što znamo da je bolje biti dobar nego loš, iskren odnos sa bližnjima i istina su ispravan put koji treba slediti, i na kraju, bolje je umreti nego kompromitovati svoj moral i čistotu uma. S tim u vezi, treba napomenuti da naše izvorno učenje „moraš ispraviti svoje greške“ zahteva da se oproštaj može manifestovati tek nakon ispravljanja svojih grešaka; jedno ne može prethoditi drugom. Ovako proživljena (izvorna urođenička filozofija) zahteva da se neki kompromisi nikada ne smeju postizati, jer je bolje odreći se svog života nego neizbrisivo zaprljati čistu svetlost sopstvenog duha. U ovom okviru razmišljanja mi meditiramo.
A sada da se vratim na svrhu ovog obraćanja; koje se odnosi na Aleksandra Vučića i njegov nedavni (septembarski) put u Vašington. Bojim se da je Vaša kancelarija pogrešno informisana, obmanuta ili u velikoj meri pogrešno razumela prevaru koju su izveli Amerikanci. Ono što je potpisao predsednik Vučić je zapravo de facto kapitulacija po pravilu reciprociteta u međunarodnom pravu.
Divim se zahtevu srpskog patrijarha da repatrijacija raseljenog srpskog stanovništva sa Kosova mora biti prva tačka o kojoj se govori, pre rasprave o bilo kom drugom pitanju; ipak ostaje velika opasnost u slučaju bilo kakvog pogrešnog razumevanja sporazuma o „Ekonomskoj normalizaciji“ koju je predsednik Vučić potpisao. Nisam mogao da pretpostavim da će se dogoditi okolnost u kojoj će dete viknuti „Car je go!“ ali zapravo svaki kompetentan (hrabar) pravnik treba da bude u stanju da istakne poentu ove narodne mudrosti. Bolje bi bilo ispraviti svoj postupak, nego doživeti veliko poniženje.
Ako sam u avgustu razmišljao „Srbija je mogla proći i mnogo gore nego što ima Aleksandra Vučića“, u oktobru su moja razmišljanja da je Aleksandar Vučić morao da učini mnogo bolje za Srbiju. Američki prevaranti su ga izigrali kao dete.
Po ovom pitanju prilažem ocenu sporazuma o ekonomskoj normalizaciji prevedenu na srpski; kao što je i ovo pismo prevedeno radi Vašeg uvida.
Srdačan pozdrav,
Ronald West
Pomenutu ocenu sporazuma možete pročitati OVDE
[2] https://www.youtube.com/watch?v=8X7Ng75e5gQ
[3] https://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2020&mm=10&dd=16&nav_id=109463
[4] http://www.spc.rs/eng/statement_serbian_patriarch_irinej
[5] https://arxiv.org/abs/2008.01540
[6] https://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2020&mm=10&dd=28&nav_id=109547
[7] https://fort-russ.com/2020/05/germanys-plot-against-serbia-exposed-education-espionage/
[8] https://rs.usembassy.gov/our-relationship/our-ambassador/
*
*
© 2021 Ronald Tomas Vest (Ronald Thomas West)
Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.
Ronald Thomas West 