Archives for posts with tag: Srpski kralj

 Stefan Nemanja

Srpski kralj

Mašta je zanimljiva reč, koja ukazuje na mogućnosti toliko različite, od
samoobmane u narcisoidnoj fantaziji pa sve do kreativnog genija. Prvi od ova dva, samoobmana, mori kao svoj plen previše entiteta da bismo ih sve nabrojali, ali one koje možemo pomenuti uključuju modernu „instituciju“ crkve, države i korporacije. Drugi od ova dva, kreativni genije, nikako nije deo plena, već lukavo zauzima svoje mesto u samom predatoru.

Ove misli traže (ili nikada ne prestaju da traže) neke razumne odgovore u vezi sa društvenim oličenjem ili zajednicom, gde su zajednice u stalnom progonu od strane snaga koje nominalno imaju ulogu zaštitnika, bilo da su simbioza crkve i države ili njihove korumpirane plaćeničke snage (korporacija).

Bilo je to moje upoznavanje Berlina, tokom perioda kasnih devedesetih (uključujući boravak u opštini Šarlotenberg preko godinu dana, od kraja septembra 2010. do 2012.), gde je napad na zajednicu bio veoma očigledan, u gradu sa dva fenomena; 1) raspad umetničkih zajednica u obliku „gentrifikacije“ gde su siromašni, ali „moderni“ delovi grada privukli dovoljno bogatih pojedinaca da preuzmu to područje, terajući cene uvis a umetnike van, i 2) grad je odobrio, promovisao i/ili autorizovao „obnovu grada“ servisirajući interese korporacija u razvoju nekretnina, ogolivši čitave gradske četvrti što je rezultiralo raseljavanjem siromašnih i obespravljenih. Nigde se nije videlo hrišćansko „dobročinstvo“.

U Nemačkoj, crkvu finansira država posredstvom verskog poreza i nikada niko nije video da se sveštenstvo efikasno suprotstavilo ovoj društvenoj nepravdi motivisanoj sticanjem bogatstva. Savremeno nasleđe Kajzera, u Nemačkoj, je da su crkva i država dve strane istog novčića, ubačenog u džep plaćeničke korporacije. Ovo je novčić koji je trebalo da istorijskog Isusa ostavi bez reči (ili da ga možda nasilno radikalizuje).
Dogodilo se da sam jednog dana razgovarao sa taksistom sa Balkana (Srbinom) o selima koja su umirala širom Evrope, posebno u bivšim komunističkim državama. Obojica smo konstatovali da je društveni kriminal to što je EU odgovorna za politiku koja tera male poljoprivrednike sa zemlje. Čist rezultat toga je da siromašne seoske porodice sve više ostaju bez zemlje, a država daje prednost poljoprivrednim korporacijama koje gaje monokulture, dok umiruća sela predaju svoju decu čarima i lepotama urbanog života.

Pitao me je: „Zašto se oni [ljudi] ne dignu?“ Odgovorio sam: „Još uvek
imaju šta da jedu“.

Razgovor je prekinut dolaskom na moje odredište, a nakon toga,
razmišljao sam o tome kako sam mogao da odgovorim: „Dosta im je ratova“. Ili: „Na kraju mora doći do ustanka, jer ne postoji moralni autoritet (vođa) koji bi stao uz njih, čineći ustanak nepotrebnim.“ Ali, nisam bio siguran u svoj odgovor i zato sam malo istraživao.

Još nisam sreo nijednog pravoslavnog sveštenika u razgovoru, ali dovoljno znam da bih shvatio da se slovenski mentalitet generalno razlikuje od zapadnjačkog, naročito pravoslavni slovenski. Romanizovanog Južnog Slovena (katolika) možemo zanemariti, jer se nekako pretvorio u oštećenog (samomrzećeg) klona svog neobjašnjivo uzdignutog, samoprihvaćenog, etnički nadmoćnog nemačkog gospodara; ako pravilno čitam delo Siseli Izabel Ferfild.

S druge strane, pravoslavni Srbin, izmučen i pregažen nebrojeno puta od strane raznih carstava, neobična je mešavina – koliko zauvek veran sebi obavijen plaštom dečije nevinosti toliko sklon da rukom izvrši odmazdu okupatora kao grčka boginja Nemezis. Jer Srbin je prožet svojim paganskim mentalitetom u svemu, osim u imenu, a ipak je, na nesreću, napustio božanstva sudbine (suđaje, suđenice i narečnice) prepustivši ih samima sebi i radije težio oprostu pravoslavlja; u ovoj okolnosti vidimo da pokojni srpski patrijarh Irinej nije bio izuzetak, već izgleda da mu se desio peh svojstven društvenom fenomenu dečje naivnosti:

“Srbija ne treba da zazire od EU, ako Evropa poštuje naš identitet, kulturu i veru. Srbija je čitavom svojom istorijom u Evropi i sigurno je da želimo da budemo deo te porodice naroda. Mi ćemo prihvatiti sve ono što ne bude na štetu našeg kulturnog i istorijskog identiteta.“

Takva naivnost ilustrovana je u nordijskoj novopaganskoj literaturi J.R.R. Tolkina gde je Crvjezik vezir kralju Rohanu; jer kako bi se Toni Bler, u svojim očinskim savetima i mnogim predlozima, ikad pokazao
srpskim vlastima u pregovorima vezanim za ovaj predloženi savez, nego kao otrovna „arhetipska ulizica, laskavac, lažov i manipulator“?

Dobra ilustracija ovoga bi bila: izuzetno korumpirana Komisija Evropske Unije, toliko korumpirana da pati od unutrašnje gangrene ljudskog duha, kada odbija da objavi sopstveni izveštaj o korupciji, ne šalje poruku Srbima: „naš problem sa vama nije u vašoj korupciji, već je naš problem sa vama to što je vaša korupcija javna, nije prikrivena“. Drugim rečima, Srbi još uvek nisu potpuno iskvareni u duši; i ne možete „pripadati“ Evropi dok se to ne desi. Ali buntovni parlamentarci Evropske unije podigli su zavesu:

„Nova studija Evropskog parlamenta … otkriva da korupcija širom Evrope košta skoro 800 milijardi funti godišnje. Zapanjujuća suma, koja je jednaka 6,3 odsto ukupnog BDP-a EU-28, podstakla je na apel za formiranje Evropskog javnog tužilaštva kao deo suzbijanja korupcije.

Nova procena ukupnog godišnjeg gubitka, od 782 milijarde funti [903 milijarde evra u martu 2020], veći je osam i više puta od prethodnih proračuna. To je zato što meri punu cenu problema – u rasponu od
indirektnih efekata kao što su preduzeća kojima se odlažu investiranja, do direktnih uticaja uključujući gubitak novca od poreskih prihoda.

Korupcija, koju izveštaj definiše kao „zloupotrebu moći za privatno sticanje dobiti“ može varirati od plaćanja mita službenicima koji zloupotrebljavaju ovlašćenja za dodelu unosnih ugovora o nabavkama.“

Moje pitanje za sadašnjeg patrijarha bi bilo, kako je moguće da je dobro za Srbiju ispunjenje zahteva Evropske komisije da se jasno vidljiva spoljna korupcija srpskog tela transformiše u nevidljivu, unutrašnju korupciju duše? Kompetentni lekar može efikasno lečiti telo, dok je zatamnjenje duše naroda složeniji i krajnje opasan predlog. Jer, primena hrišćanskog principa oproštaja sa pokornicima zla je pogrešno; ipak to je ono do čega je zapadna hrišćanska kultura došla i predstavlja zarazni društveni virus predlažući da zarazi Srbiju pozivom za pridruživanje Evropskoj uniji.

Ne treba se stavljati u nepromenljivu prošlost tamo gde je neljubazan nadimak zauvek ostavio mrlju na nečijem liku; jer zar ne podseća poziv Evropske unije za „korupciju lepog lica“ ili „prefinjenu korupciju“
na Avgustinove ideje u korenu filozofske podele između Istoka i Zapada? Kako se ova tama mogla propustiti?

Štaviše, Patrijaršija podržava obnovu monarhije. S tim u vezi treba istaći da mudar kralj, onaj koji ne teži da vlada drugim narodom, može biti dobra, čak i velika stvar. Ali, kraljevi s pravom po rođenju iz evropske istorije (rođeni od roditelja iz bliskog srodstva, neizbežno za 3. generaciju kraljevskih međusobnih brakova) su proizveli puno mediokriteta i mnogo imbecila. Zar nijedan srpski princ, onaj koji teži da bude kralj, ne bi trebalo da je rođen od srpske majke bez strane privrženosti, prebivališta ili državljanstva? Zar Srbi nemaju pravo na dosledno zdravo, odano i mudro vođstvo? Šta bi trebalo da spreči povratak evropskim mračnim porodičnim spletkama i istorijskim kraljevskim uzurpacijama zdravog upravljanja u Srbiji? Ko bi bio vaš kralj? Zar referendum ne bi trebalo da potvrdi, obnovi i, ako je potrebno, po sili zakona, abdicira bilo koju nekompetentnu ili nevernu (Srbima) ličnost koja bi nasledila kraljevsko pravo? Moralna savest je presudna za savremenu „ustavnu monarhiju“, ličnost kralja mora biti principijelna i nepotkupljiva, a ako ne, onda zamenljiva, po mogućstvu bez nasilja. Kralj treba da služi na volju naroda.

Iz toga sledi da bi ova pitanja za Patrijaršiju trebalo da budu i pitanja za proevropskog, želi-da-postane-kralj, Aleksandra.

Kada bi se mogao pronaći podnošljiv budući život etičkih ambicija među Srbima, ovaj predlog koji zahteva mudre i hrabre sposobnosti ne bi trebalo da isključi patrijarhe i kraljeve, ali ove ličnosti ipak moraju da pokore korporacije uz zdravo vođstvo i kompetentno rukovodstvo inspirisano iskrenim patriotizmom; gde se srpski seljak smatra kičmom nacije, i koji nikada neće biti uvučen u korumpiranu monokulturu globalnog trenda.

Svojevoljno napuštanje seoske dece zbog zavodljivosti EU znači podsticati prvih šest od osam glavnih poroka; kao metafore bismo mogli navesti: proždrljivost se nalazi u savremenoj sklonosti mladih prema metamfetaminu, požuda se ogleda u ubrzanom propadanju tradicionalnih vrednosti, pohlepa proizilazi iz moći potrošačke kulture nad voljom, gnev se rađa u ovoj zamci zavisnosti, dok se tuga i očaj otkrivaju u sećanjima rođaka na prelepu decu koju sada ne mogu da prepoznaju.
I ne bi li to bila neka vrsta slepe, narcisoidne slavoljubivosti i njenog blizanca, lažnog ponosa u vođstvu, okretanje leđa jednostavnim i poštenim ljudima, ono što omogućava ovo prethodno? Sada imamo svih osam pravoslavnih poroka.

Jer, ubrzo nakon gubitka samodovoljnosti, dolazi i gubitak tradicionalnih vrednosti, a takođe i gubitak lične suverenosti koji je omogućio srpskom narodu da sam bira svoje vođe. Naposletku, ko će nahraniti Srbiju? Nemački Bayer AG? Gde bi kraljevi privrženici pronašli osećaj sigurnosti? U iskrenom rešavanju poteškoća sa kojima se suočio srpski seljanin ili svetovnom komforu i dinastičkom ponosu koji su pronašli britansko-nemački prinčevi Saks-Koburg i Gota? Da li će kralj biti dobri Samarićanin prema seljanu ili će težiti da postane ličnost povezana s oligarhom, za koju nam Isus javlja da mora proći kroz iglene uši? Da li će javno ukoriti svog rođaka, kralja Huana Karlosa, primajući mito od Saudijaca u iznosu od 90.000.000 evra (devedeset miliona evra) da iskoristi svoj uticaj favorizujući jednu odluku nad drugom ili će ćutati u ovom slučaju odmetništva ustavnog monarha?

Zar ne da nije samo ispravno, već je i dužnost oca svakog srpskog seoskog deteta da nužno postavi ova pitanja? Prema tome, pristojno je smatrati da patrijarh, u svojoj ulozi savetnika koju mu je država dodelila, mora da se samopreispita i nastavi sa postavljanjem čistih, odgovornih, neopozivih, posvećenih selu, patriotskih prioriteta prema moralnom autoritetu bilo kog budućeg srpskog kralja (i to nužno uključuje bilo kog pseudo-kralja ili srpski politički kult ličnosti koji trenutno ima veliku moć).

Jer, bilo kakvi pregovori o pridruživanju Evropskoj uniji ne bi trebalo da budu puko nagađanje dragocenih koristi nastalih u dokonom maštanju, već podvrgnuti rigoroznom ispitivanju; institucionalizovanog, korporativnog odnosa predator-plen u Evropskoj uniji, odnosa koji je toliko mračne duše i prožet korupcijom. Komisija Evropske unije ne samo da je nedavno odbila da objavi sopstveni izveštaj o pohlepi, korupciji i podmićivanju, prikrivajući time privremenu raskalašnost svake vrste, već je zapravo i ukinula mehanizam za izradu ovih izveštaja. Ipak, prosvećuju nas studije koje su po ugovoru izradili pobunjeni parlamentarci. Iz toga proizilazi da bi svako autentično ispitivanje ovih činjenica trebalo da dovede do toga da viši moralni autoritet odbije svaku dalju realizaciju sa ovom mračnom i izopačenom „unijom“.

*

Serbia/Srbija

*

© 2021 Ronald Tomas Vest (Ronald Thomas West)

 

Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.

%d bloggers like this: