Read in English | Читать по русски
Osnove najveće svetske prevare
Ok, dakle EU i SAD zahtevaju da sve „demokratske“ države „privatizuju“ svoju imovinu kako bi pripadale „klubu“ istinski civilizovanih. Prema istoriji ekonomije kojoj su nas učili državom propisanim obrazovanjem, kroz nekoliko primera „privilegovanih koje žive u demokratiji“, poenta ove privatizacije je „povećanje konkurencije“ koje će sprečavati monopole koji uništavaju potrošača i zadržati „poštenu“ konkurenciju i cene. Prema „pravilima metapodataka“ ovog aranžmana, trebalo bi da smo svi impresionirani idejom da je ovo human sistem koji pruža priliku svima da igraju utakmicu na ravnom terenu bez ikakve neetičke prednosti za bilo kog učesnika.
Ulazak u EU zajedno sa multinacionalnom korporacijom (i SAD-om kao prislinim izvršiocem), u svetu nakon hladnog rata, uopšteno govoreći, više je nalik na ovo:
Bivši režimi Varšavskog pakta (i drugi režimi, neposredno nakon hladnog rata, koji nisu članice NATO-a) u Evropi nasleđuju državne resurse i javna preduzeća. Korupcija je endemska, infrastruktura je zastarela (međutim odgovarajuća), ali cena električne energije je niska, a siromašno seosko stanovništvo je u pozicji da preživi razvijanjem samoodržive zajednice (lični i regionalni suverenitet) na lokalnoj ekonomiji „od farme do pijace“ sa repatrijacijom mnogih farmi naslednicima pretsocijalističkih vlasnika. Zatim dolazi „privatizacija“.
Prvo, na vlade bivših socijalističkih država vrši se pritisak da se „odreknu“ vlasništva nad javnim preduzećima. Ono što ovaj „prvi korak“ ka članstvu u EU znači, jeste da su one korporacije sa stotinama miliona „investicionog keša“ pozvane da kupe državnu imovinu. Javno preduzeće u vlasništvu države je bilo neprofitno, za porez izvan održavanja infrastrukture (koji je služio kao oslonac drugim državnim institucijama, npr. za obrazovanje i vojsku), ali odjednom se sve to menja. Novo vlasništvo zahteva profitnu maržu pored održavanja infrastrukture i „dobit“ počinje da se odliva iz nacionalne ekonomije, a uliva u džepove multinacionalnih korporativnih akcionara, ili 1% stanovništva „liberalnih demokratija“ koje zapravo imaju monopol bogatstva nad zapadnim društvom. Kada se „privatna“ kontrola infrastrukture konsoliduje nad nacijom, država mora povećati porez na zemlju, proizvodnju i trgovinu nad običnim građanstvom kako bi podržala državne institucije, jer je privatizovana infrastruktura u rukama moćnih lobija sa direktnim pristupom političkim strukturama; gde koruptivna, ali „pravna“ praksa predviđa „poreske podsticaje“ (koji često znače mali porez, bez poreza ili čak da država subvencioniše korporaciju) pod raznim izgovorima… na primer, državne subvencije za nadogradnju „infrastrukture“ gde se posao po veoma naduvanim cenama usmeri na preduzeća sa političkim povlasticama. U međuvremenu, cene usluga javnih preduzeća vrtoglavo rastu, što pogađa obične građane (siromašne po zapadnim standardima, u periodu tranzicije sistema).
Dok se ove države podstiču da „napreduju“ ka „konkurentnim“ ekonomijama, ostalu imovinu predaju eksploataciji, gde se obradivo zemljište u državnom vlasništvu predaje poslovnim partnerima elite (1%), a Svetska banka i Međunarodni monetarni fond stupaju na scenu da potčine državu dužničkom ropstvu; dok plasiranje činjenica narodu koji je nečasno lišen svoje zemlje olakšava lažno izveštavanje putem sprege korporacija, obaveštajnih agencija i zapadnih vlada prljavih ruku poput USAID-a i britanskog Odeljenja za međunarodni razvoj (koji ponekad budu uhvaćeni, ali to ne bude široko rasprostranjena vest).
Kada kontrolu nad državom učvrste zapadne institucije, kojima EU i NATO služe kao paravan i izvršitelj multinacionalnih korporacija, uspostavljaju ono što de facto predstavlja neokolonijalizam, započinje drugi red pljačke. Stotine hiljada nezavisnih poljoprivrednika biva oterano sa svoje zemlje zbog zahteva „sanitarnih propisa“ Evropske unije za modernizacijom kojim se traži nadogradnja opreme i infrastrukture koju mali poljoprivrednici i njihove zajednice ne mogu priuštiti. Ekonomski raseljeni, ovi ljudi postaju radnici migranti koji obično rade proste poslove, poput građevinske industrije u zemljama koje se brže razvijaju, ili postaju demografski zamenski radnici u razvijenim državama na severu EU gde natalitet opada. Posledice ovog drugog nivoa pljačke su višestruke; prehrambeni suverenitet se prepušta multinacionalnim korporacijama, u rangu Monsanta & Singente, koje diktiraju poljoprivredu; snabdevanje hranom više nije lokalizovano (direktno sa farme na pijace), već se ogleda u povećanju cena troškova transporta „globalizovanog“ uvoza / izvoza; nova „sanitarna“ hrana koju diktira EU zatrovana je unosnim poslovima sa agrohemikalijama za obogaćenje proizvoda (npr. glifosat); nova, intenzivna korporativna monokultura osiromašuje zemlju i životnu sredinu, posebno zagađujući vodne resurse; i svakako ne najmanje važno, ove države, nove članice EU gube generacije poljoprivrednog znanja. Za dvadeset kratkih godina ove nacije dece bivših poljoprivrednika lišenih odrastanja uz tradicionalnu poljoprivredu koju je trebalo da zameni „bio“ (organska) poljoprivredna metoda, umesto toga, gube znanje. Gubitak znanja u stanovništvu učvršćuje naciju u korporacijsko ropstvo (sve se vraća na prehrambenu suverenost, koja je do sada već ozbiljno, opasno degradirana).
Tokom čitavog procesa sprovođenja ovog prethodnog, antikorupcijska retorika EU je zapravo toliko preterana, a stvarni problem institucija EU nije u korupciji, već u korupciji koja je nekompetentna i / ili otvorena. Izveštaji Brisela o borbi protiv korupcije su stavljeni u fioku i više se ne objavljuju iz razloga sumanute sume od sto dvadeset milijardi evra godišnje, što je prema nekoliko pouzdanih proračuna daleko ispod stvarnog nivoa i RASTE sa svakim novim izveštajnim periodom, od kada je poslednji izveštaj objavljen 2014. godine (izveštaj najavljen za 2016. godinu nije dostupan javnosti i od tada ne postoji izveštaj koji je napravila EU).
Ali, u stvari, na meta nivou, mnogo je gore od ovoga.
Simbiotska veza
Bilo koja od nekoliko „nezavisnih“ rang-lista zemalja EU po indeksu korupcije koje su napraville „transparentne“ nevladine organizacije, pogrešno navode na zaključak da grafikoni pokazuju da su severnoevropske države „najmanje korumpirane“. Ono što nedostaje su relevantni podaci o onome što bi se moglo nazvati „transcendentnom (uzvišenom) korupcijom“ gde je nekoliko severnih država EU čini se uhvatilo i vršilo (nekažnjeno) kontrolu s vrha nad celokupnom korupcijom.
Američka braća Dales postavila su standard. Oni koji su blisko upoznati sa evropskom istorijom 20. veka, trebalo bi da znaju da predratne karijere braće Dales, Alena i Džona Fostera Dales, smrde do nebesa, evo prikaza u kratkim crtama…
„Početkom 1933. godine, obojica braće Dales prisustvovali su sastanku u Nemačkoj gde su se nemački industrijalci složili da podrže Hitlerovu kandidaturu za moć u zamenu za njegovo obećanje da će slomiti nemačke sindikate. Nekoliko meseci kasnije, Džon Foster Dales pregovarao je sa Hitlerovim ministrom ekonomije o sporazumu kojim bi se sva nemačka trgovina sa Sjedinjenim Državama koordinirala kroz sindikat na čelu sa [poslovnim saradnikom braće Dales] rođakom Ejverela Harimana. Kako su nacisti stvarali povoljnu klimu za poslovanje, profit za Tisen i druge kompanije je porastao, a [klijent braće Dales] Korporacija Union banka sve je više postajala nacistička mašina za pranje novca. Džordž Herbert Voker je 1934. godine postavio Preskota Buša u upravni odbor Union banke, a Buš i Hariman su takođe počeli da koriste banku kao osnovu za složeni sistem obmane holding kompanija … Umesto da posavetuje Vokera i Harimana da prestanu sa sticanjem prljavog novca, Preskot Buš je unajmio Alena Dalesa kako bi im pomogao u prikrivanju. Od 1937. godine, braća Dales će služiti Bušu i Harimanu u svim njihovim tajnim poslovima sa nacističkim firmama. Takođe su obavljali slične usluge prikrivanja za druge, poput porodice Rokfeler … obojica su finansirali i profitirali od Hitlerovih zločina protiv čovečnosti. Međutim, celo njihovo preduzeće je bilo korumpirano i u suptilnijem smislu, jer je bilo zasnovano na finansijskoj prevari bez presedana. To bi bilo tako čak i da Hitler nikada nije došao na vlast. Pravi značaj dodavanja nacista u jednačinu bio je u tome što je to povećalo ulog, povećavajući potencijalne nagrade za učesnike [klijente braće Dales] i primoravajući ih na sve složenije obmane da bi prikrili svoje prevare “
… za čim je usledilo da Hitlerov najbolji špijun Istočnog fronta u posleratnoj Nemačkoj osnuje današnji Bundesnachrichtendienst (BND ili nemačka CIA)
„Dales … je pokrenuo akciju da spasi Rajnharda Gelena, nacističkog šefa obaveštajne službe na Istočnom frontu i istinskog monstruma, od bilo kakve posleratne pravde. Dales se potom postarao da CIA udobno prigrli Gelena i njegove špijune i pomogao mu da ga proguraju u sam vrh savezne obaveštajne službe zapadne Nemačke“
&
„najmanje 100 oficira u Gelenovoj organizaciji bili su bivši oficiri SD-a ili Gestapa“
Kako je došlo do toga?
„Od 1945-1947, ključni pripadnici američke vojske zaverili su se i održavali kontakte sa bivšim nemačkim antikomunistima u Evropi i njihovim komandantom nemačke vojske, generalom Rajnhardom Gelenom. Bilo je umešano 5 ljudi, od kojih su 3 (Vilijam J. Donovan, Alen Dales i Frank Visner) bili predstavnici društvenog miljea Vol Strita kao i Njujorškog socijalnog registra u kojem su se nalazili članovi njujorškog visokog društva. Čekali su novu agenciju koja će naslediti Donovanovu kancelariju za strateške usluge (OSS) i preuzeti nacističke etničke vojske u istočnoj Evropi. Ali ideja o centralizovanoj obaveštajnoj agenciji naišla je na žestoko protivljenje konkurenta od strane FBI-ovog J. Edgara Huvera, koga su u početku podržavali pripadnici vojne obaveštajne službe. Iako su bile potrebne dve godine da savladaju svoje protivnike, advokati sa Vol Strita i bankari u Trumanovoj administraciji uspeli su 1947. godine da osnuju CIA, koja će izveštavati predsednika putem novog Saveta za nacionalnu bezbednost (NSC). Ovu novu agenciju, zasnovanu na prethodnici i osoblju OSS-a, podbadale su u Vašingtonu studije rata / mira Saveta za spoljne odnose početkom 1940-ih. To je pojačano izveštajem koji je 1945. godine naručio sekretar mornarice Džejms V. Forestal. Izveštaj je napisao Ferdinand Eberstadt, koji je poput Forestala bio privatni bankar sa Vol Strita iz investicione banke Dilan Rid. Kako direktor CIA-e Ričard Helms pripoveda u svojim memoarima Alen Dales, tadašnji republikanski advokat u firmi Saliven& Kromvel u Njujorku, regrutovan je 1946. godine za izradu predloga za formu i smer nove CIA-e. Dales je odmah 1947. formirao savetodavnu grupu od 6 ljudi, od kojih su svi osim jednog bili investicioni bankari ili advokati sa Vol Strita.“
Da, sve te posleratne „poslovne“ stvari nastavile su se kada je brat i doživotni poslovni partner direktora CIA-e Alena Dalesa, Džon Foster Dales, postao jedan od najmoćnijih ljudi na svetu i praktično posleratni evropski „nadređeni opunomoćenik“ kao „General“ koji je postao državni sekretar predsednika Ajzenhauera. Rezultat? Obaveštajne agencije liberalnih demokratija [NATO i EU] preuzete od strane bogatih korporacija (koje upravljaju u njihovo ime), rusofobni fašisti skopčani sa međunarodnim bankarskim i multinacionalnim korporacijama koje čine „vladu u senci“ liberalnih demokratija, čiji su otkupljeni i / ili ucenjeni podanici (birokrati) pod zajedničkim nazivom „duboka država.“ Zdravlje i dobrobit običnih građana ovim ljudima ne znači ništa, ič, nula. Ovo je struktura koja stoji iza „privatizacije“.
Gde simptomi danas iskaču? Obaveštajnim aparatom NATO-a i EU upravlja nemačka obaveštajna služba:
✓ Doskorašnji šef obaveštajne službe NATO-a, Arndt Frejtag fon Loringhoven, je bivši zamenik šefa nemačke BND i sin obaveštajnog oficira, pripadnika poslednjeg Hitlerovog štaba za vreme bitke za Berlin.
✓ Šef obaveštajne službe EU, Gerhard Konrad, nemački je oficir BND-a.
Gde i ko su ličnosti „transcendentne korupcije“ (iznad zakona) severnih država EU prisutne u NATO-u? Na vrhu su poslednja tri generalna sekretara NATO-a, po redosledu služenja od sadašnjosti do prošlosti:
Jens Stoltenberg, bivši premijer Norveške.
Ander Fog Rasmusen, bivši premijer Danske.
Jap de Hop Shefer, bivši ministar spoljnih poslova Holandije.
Šta imaju zajedničko svi gore navedeni, šefovi obaveštajnih službi i generalni sekretari (osim aktuelnih geopolitičkih zločina prvog reda, kao što je podrška neonacistima koji vode Ukrajinu ili pružanje podrške u smeštanju Rusiji lažnim dokazima poput „Stilovog dosijea“, trovanja Skripala i ne najmanje važno, holandske obaveštajne službe koja piše fikciju o okolnostima obaranja MH17)?
?
Niko od njih ne preduzima ništa po pitanju učešća zapadnih obaveštajnih agencija u praktično rešenim, ali neprocesuiranim ubistvima …
Daga Hamaršelda, Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
Olofa Palmea, Premijera Švedske.
Bernta Karlsona, asistenta Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
… svako od njih je stajao na putu multinacionalnim korporacijama zasnovanim na zapadnoj liberalnoj demokratiji koje su pljačkale prirodne resurse poput dijamanata i žutog kolača (uranijuma), što je nasleđe obaveštajnih agencija braće Dales i srodnih političkih struktura izniklih kao potpora korporativne pohlepe. Iz toga sledi, kada EU i NATO dođu u posetu, političari sa vrha (koji se pri dolasku informišu o stvarnosti) dobro razumeju nivo igre vezano za „transcendentne korupcije“: uključujući stvarnu pretnju atentatom onima koji „ne igraju prema pravilima“ određenih multinacionalnih korporativnih entiteta koji stoje iza „privatizacije“.
“Dag Hamaršeld je bio na tragu da nešto uradi kada su ga ubili” – bivši Predsednik SAD Hari Truman.
*
*
© 2021 Ronald Tomas Vest (Ronald Thomas West)
Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.
Ronald Thomas West 