Milo Narcis Gusle potiče iz porodice seljana imenovanih po pijanom pretku, kojeg je viši profesor iz grupe ozbiljnih univerzitetskih akademika iz grada „Nove“ Podgorice „izazvao“ da izvede simfoniju, jedinstvenu za koloniju etničke pripadnosti „Novoj“ Crnoj Gori.
Milov predak je zapravo prilično dobro izveo svoj performans, dok je na zaprežnim kolima bio prikopčan za par nervoznih konja koje je uspeo da ne preplaši, njišući se u stranu sve dok mu žica instrumenta nije pukla … međutim, bio je slavan od ovog događaja zbog divljeg izraza panike na licu ovog seljana, jer ovaj seljanin nikada nije terao kola koje vuku konji.
Šampionska muzička izvedba ovog seljanina bila je gonjena čistom željom za peživljavanjem, što je događaj učinilo još urnebesnijim za akademike sa zapadnjačkim obrazovanjem, koji su ga pod nišanom poslali na kola. Crnogorskom višem profesoru, Obrenu Saši Uroševiću II (od milošte zvanom OSU Mlađi), čast je nalagala da sebe proglasi počasnim kumom ovog sada čuvenog muzičara „Gusle sa pokidanom žicom“ i zatražio da se seljak ovako imenuje, zbog svoje neverovatne sposobnosti da oponaša Crnogorsku nacionalnu gudačku simfoniju; a seljak bi ubuduće morao biti čuven pod svojim novim imenom i odazivati se na njega.
Gusle sa pokidanom žicom pristao je na tražene uslove, da bi spasao svoj život dok je još bio na kolima, a potom mu je dozvoljeno da siđe, ali već je bilo prekasno, šteta je načinjena; bio je skoro otrežnjen i na ivici da se sruši od nervoze i iscrpljenosti. Stoga, potomak Gusli sa pokidanom žicom, Milo Narcis Gusle, bio je iz porodice seljana koji nisu pili. Oni su bili razumni. Umesto toga, išao je na pravni fakultet.
Niko u OSU-ovom akademskom svetu nije znao kako da kreira program „Studije seoskog života“, jer, zapravo, predlaganje programa kao takvog u modernoj učionici bio je oksimoron. Dovraga, oni to nisu ni znali. Studije seoskog života, da su se studijama bavili seljani Crne Gore, sastojale bi se od sanjarenja koja bi se proturala kao usmena predanja, poput vremena kada je daleki crnogorski predak zapravo vozio svoja kola da negde ode ili nešto uradi, vrsta radne mašte iz koje potiče sva crnogorska seoska inteligencija. Milo Narcis Gusle nije znao kako da sanjari o takvom poslu, jer je bio „urbanizovan“ od svoje pete godine, a zatim poslat na univerzitet u Brisel.
Dotad, Milo je savladao provincijski engleski jezički trik izjavljujući uredno „Izvinite“ jer je izneo tako jednostavnu misao kako bi njegovim precima bilo lakše da odu peške do Tirane nego do Sarajeva, jer pošto je zemlja okrugla, put ka Tirani uvek vodi nizbrdo.
Milo je bio od savesne sorte, pa kada se odlučio za svoje diplomske studije, „Studije seoskog života“, leti se vraćao u Crnu Goru na terenski rad kako bi se upoznao sa kulturnim navikama svojih predaka. Ali, nije shvatao da je rešenje da se njegov univerzitet uskladi sa političkom korektnošću ‘novog’ vremena bilo u tome da se osnuje program etničkih studija u kome bi radili umovi tipa OSU, ljudi koji bi bili odučeni od svojih podsvesnih i vrlo starih neznabožačkih navika i nazvali to „Studije seoskog života.“ I tako je Milo, poput nebrojenih obrazovanih, ali sada pseudo-sujevernih ljudi seoskog porekla, mislio da je akademija stvarna. Trebalo je da se seti seoske poslovice „Svi znaju da su ljudi iz grada ludi“. Ali Milo nije mogao znati da se ovo sada odnosi na njega samog. Tako je Milo ispitivao starešine svog nekadašnjeg naroda kako bi dobio ideje da za svoje radove iz antropologije, prerušenoj u eufemizam „Studije seoskog života“. I mislio da je seljanin. Koještarija.
Milo je nastavio pravni fakultet i na kraju postao direktor „Studija seoskog života“ na Univerzitetu u Podgorici, koji je bio impresioniran njegovim dostignućima na polju „Zakona o OSU sporazumu“, koji u realnosti nije imao nikakve veze sa stvarnim pravom, ali uzet zajedno sa idejom da može da oponaša seoski dijalekt, činilo se da ga kvalifikuje za vođenje akademskog programa.
Ovde na univerzitetu je upoznao filozofa Ganija Bobija i razgovarali su o Bobijevoj ljutnji, jer nije shvatao zašto je još 1980-ih zabeleženo kako pravoslavni seljani sa Balkana nemaju problem sa opisivanjem mnogih fenomena teorijske geopolitike OSU-a, sa čim su zapadnjački akademici teško izlazili na kraj. Ni Milo nije imao pojma zašto, ali činilo se da mora biti nečega u tome i tako je ustanovljen godišnji dijalog, a Milo je postao politizovani bog. Za najmanje tri ili četiri osobe.
Milo se preselio i živeo je u gradskoj kući u boljem delu Podgorice, nastavio je da, sa antropološkim interesovanjem, proučava svoj nekadašnji narod i bio je posebno zainteresovan za njihov pogled na vladu pre nego što je bila potkopana. Njegova antropološka proučavanja su ga uzdigla i tekla su na tri noge na crnogorski način, poput poslovičnog Zlatnog šakala koji je odgrizao jednu nogu da bi izbegao zamku, i to je bilo otprilike to.
Milo je do tada preuzeo odgovornost za dijalog i mislio je da je neke stvari već shvatio: Kao što je u stara vremena delovalo govorništvo seljana. Ne. Ono što je on pokušao da preslika zapravo je postala ludačka karikatura onoga što je bila mudrost njegovih predaka. To nije trebalo da bude zlo, i zapravo nije ni bilo zlo. Bilo je jednostavno glupo. Ali Milo to nije mogao znati.
U to vreme, ovi dijalozi, sa Gani Bobijem sad već mrtvim, sponzorisani su od strane organizacije OSU, koju je Milo obožavao zbog činjenice da je akronim OSU predstavljao upravo inicijale kuma negovog pretka.
Ne bi se moglo reći kojoj zajednici svojih predaka je Milo bio odan, da li šovinizmu kuma njegove familije, Obrenu Saši Uroševiću II (od milošte zvanom OSU Mlađi), ili ismevanom crnogorskom seljaku, jer ovaj Milo, nalik na Šakala, je mogao biti odan jedino samom sebi.
Ego Mila Narcisa Gusli je bio lagano uglađene sorte, ona vrsta ljupke pasivne agresivnosti čiji je opaki aspekt predstavljao ženstveni miris tamne strane cveta po kome je dobio ime. Kao pravi seljak, jednostavno niste želeli da se previše približite samoprozvanom „seljaku“ Narcisu, ako ste želeli da uživate u izvornoj prirodnoj lepoti njegove pojave. Tako je bilo i sa dijalozima koje je sponzorisao OSU, a koje je on tako stručno organizovao da bi svet saznao istinu zašto američki „Kamp Halucinogen“ nije pretio pustošenjem na Balkanu.
Kada bi se Milo zagledao u odraz meke ljupkosti svog ega, nije mogao da oseti neprijatan miris. Njegova etnocidna crta, kakva je zastupljena u misli i filozofiji crnogorskog sela, bila je mnogo lepše i prefinjenije vrste od one koju su utemeljili njegovi intelektualni preci u psihološkoj literaturi koju je razvio Erih From: koji je postavio tezu da su Nacisti prilično uživali u smradu sopstvenog prdeža.
Napredujući od primitivnih logora i komora, etnocidni „nalet“ Milovih ego-prijapizmalnih tendencija trebalo je da zapali seoska uverenja i misli veličanstvenim impresionističkim crtežima urbanog prikaza, okruženog tropskim voćem i povrćem sa ekstrapolacijom na zapadni otisak: reklamirajući mnoge briselske „duduke“ (doktore nauka) koje bi okupio zajedno sa „seoskim ekspertima“ zapadnjačke antropološke nauke; u velikim orgijama psihosomatske, ego-milujuće masturbacije u visoko intelektualnim radionicama ili, bolje rečeno, indoktrinaciji Soroševog multikulturalnog diskursa.
Neki seljani su u početku naseli na to. Zvučalo je privlačno, jer je Milo, koji je umeo da oponaša njihov dijalekt, bio ceremonijal majstor i ta činjenica, uzeta u obzir zajedno sa promovisanom agendom odnosa seoskog života prema OSU-ovoj geopolitičkoj filozofiji, u početku je uverila seljane da mogu imati koristi ako nešto nauče. Pa, seljani jesu naučili neke stvari, ali nisu naučili ono što se očekivalo, poput šireg razumevanja buduće stvarnosti seoskog života u vezi sa geopolitičkom eksploatacijom. Seljani su naučili samo fikciju koju su ponudili OSU-ovi naučnici i nisu naučili apsolutno ništa od crnogorskih doktora nauka, jer oni nisu imali pojma o tome kako je funkcionisala OSU geopolitika.
Prokletstvo, bilo je tužno. Nijedan doktor nauka, ni jedan jedini sa bilo koje strane kulturološke podele, nije shvatao da biti crnogorski seljak po ubeđenju i filozofiji nema apsolutno nikakve veze sa eksploatacijom. Doktor nauka. Ma sjajno. Naučnici OSU-a su ponekad bili frustrirani zbog naučnika sa Univerziteta iz Podgorice, koji su mogli samo pričati priče iz seoskog života iz antropologije, koje su bile totalno van konteksta i kao takve besmislene. Jedino ta činjenica je naučnike sa Univerziteta iz Podgorice učinila ravnopravnima sa OSU-ovim naučnicima koji su bili totalno van konteksta seoskog života, i kao takvi besmisleni, čista propaganda.
U početku su seljani jednostavno posmatrali. Nakon nekoliko godina, seljani su vrlo malo doprineli stvarnim seoskim razmišljanjem i zaplašili Mila, jer je izgledalo kao da bi čitav događaj mogao biti prikazan kao slučaj „Car je go!“ Tada su seljani pokušali da objasne Milu kako bi se neke stvari mogle promeniti otvaranjem dijaloga prema pravom učenju, tako što bi se opametili i odvratili OSU, ali oni koji su javno progovorili, priterani su uza zid i streljani. Nije dozvoljeno uznemiravati ego korporacije za zgrtanje para sa sedištem u Briselu!
Po svaku cenu trebalo je sačuvati „spoljašnji izgled“, portret misterioznog i upućenog geopolitičara Mila, predsedavajućeg dijalogom, koji bi jednog dana mogao odati njegove velike tajne koje su bile u mirovanju: nižim seoskim bićima i šačici laskavih, poltronskih akademika koji su gledali u njegovu OSU svetost sa izrazom nebeskog pijeteta, kao da su dečaci za oltarom koji sede u levoj i desnoj Božijoj ruci. U stvari, seljanima se činilo da Milo ne zna ništa. Milo je jedino znao kako da lenčari na lovorikama svog direktorskog položaja na Studijama seoskog života na Univerzitetu u Podgorici, kako da izgleda važno i pozove seljane na buduća radna mesta u Ikeinoj kafeteriji; na šta su crnogorski seljani odgovorili: Da radimo? Mora da se šališ! Kad ni Turci nisu mogli da nas nateraju da radimo za njih, kako bismo radili za tebe?
Milo još uvek traži odgovor, ali ne brinite, na kraju će OSU dobro razmisliti i pružiti mu ga, ali, naravno, biće pogrešan…
^ HATO „Kamp Halucinogen“
*
© 2021 Ronald Tomas Vest (Ronald Thomas West)
Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.
Ronald Thomas West 