Archives for posts with tag: satira

Read in English

Ova „autobiografska“ satira anti-carstva, u indijanskom je zabavnom stilu pripovedanja, prilagođena zapadnom kulturnom iskustvu; imajući na umu indijansku poslovicu Blekfita: „Svi znaju da je belac lud“. Stilsku konstrukciju parodije trebalo bi opisati kao: „Satira u sadašnjem žanru treba da bude iskrena na indijanski način; u stvari, konstruisanje šaljive priče koja liči na stvarni život, svojevrsni kolaž činjenica, sastavljen od delića različitih iskustava, u kombinaciji sa anegdotama, kako bi se stvorila kulturno netaknuta urođena indijanska mudrost koja se može naći u njihovom humoru. Drugim rečima, delovi priče sastoje se od utkanih autobiografskih činjenica, višeznačnih imitacija životnih priča i iskustava drugih ljudi. A za razliku od sveta belaca, indijanski svet razmatra paradoks u svakodnevnom pristupu životu, neki aspekti su jednostavno sačinjeni iz maštovite riznice verodostojnih neverovatnoća“.

Yebi ssse (mn. yebite ssse)
noćni gušter, oglašava se visokim glasom, gušter koji ima lepljive jastučiće na nogama koji pomažu pri penjanju po glatkim površinama. Autohtona je vrsta je u primorskim regionima Vijetnama. • Porodica Gekkonidae • POREKLO sredina 1960-ih .: imitacija njegovog uzvika.

Veliki masakr Yebite ssse

Irak mi je smetao, jer sam bio siguran da će tamo otići moj najstariji sin [nije otišao]… veteran mirovnih snaga Bosne u Gardi. Irak mi je takođe smetao, jer se činilo da nismo ništa POLITIČKI naučili iz Vijetnama. Naša duboka umešanost u Vijetnam planirana je kombinovanim motivom za profitom od strane vojske / Stejt departmenta / CIA-e / korporativnog industrijskog kompleksa, sa lažnim incidentom u „zalivu Tonkin“… izuzetno lažnim događajem koji deli identičnu vrednost političke obmane u našim optužbama da Irak ima oružje masovnog uništavanja i vezu sa Al Kaidom … milion mrtvih iračkih civila kasnije, sve je to deo procesa u mojoj glavi, proces koji nije u potpunosti odvojen od više pokušaja oduzimanja mog života, zbog mog kombinovanog životnog iskustva i političko-ka vojnom-do obaveštajnog rada i psihološko-operativnih veština… ne samo zbog mojih uspeha kao istražitelja.

Zaključak je ovo: Sve se vrti oko novca, korporativne orgije deoničara u vladi i, danas, sa ubačenim van „orvelovskim“ preokretom religioznog fanatizma, hrišćanskog fanatizma i korporativnog profiterstva Islamskog fanatizma vođenog hrišćanstvom.

Setio sam se dobitnika Medalje časti, koji je odbio da se podšiša za Niksona, na njegovoj ceremoniji u Beloj kući, nakon što je napustio vojsku, rekao je novinarima „Bio sam naduvan i izbezumio sam se“… govoreći o svojim herojskim delima. Pitam se, šta bi o njemu mislili naši „biblijski rodoljubi“ današnje američke vojne snage od 15000 jakih fundamentalista „Oficirske hrišćanske družine“? Možda bi ga pljuvali kao što se govorkalo o povratku naših vijetnamskih veterana?? To mi se nikada nije dogodilo…

Naše veteranske uslužne organizacije odbijaju članove svojim prostaklukom, socijalnim neznanjem i pijanom barskom scenom ugledne ratne slave, života i prošlih godina, krajnjim prezirom prema osobama poput mene, ne pružajući nikakvu trezvenu i alternativu posvećenu miru… „blagosloveni su mirovnjaci“, Isus nije govorio o revolverima Kolt… i oni vam mogu pribaviti psiho novac, kao što to mogu vaši veteranski advokati, svojim formularima „popunite prazno polje“ (vašim imenom), tražeći preglede invaliditeta za fizički i/ili mentalni invaliditet.

Smešno kako se taj psiho rejting penje, ali ne i rejting za fizički invaliditet, čak i ako vam se zdravlje pogoršava dok pomažete Indijancima da postignu uspehe protiv korporativnih kriminalaca … korporativnih kriminalaca koji falsifikuju poštovanje zakona da bi ukrali indijanske resurse .. korporacije poput Ševrona (Chevron) sa Kondolizom Rajs koja sedi u odboru direktora… dok advokati sa imenima poput Ju (Yoo) pišu pravne informacije, kako bi pomogli da se stvari poprave iznutra.

Nisam razumeo to što, za svoju evaluaciju, moram da odem u isti glavni univerzitetski medicinski centar, u koji uprava za veterane šalje šizofreničare na proučavanje, i da platim popriličnu sumu novca iz džepa, da bih dobio čist izveštaj o mentalnom zdravlju i poništio njihovu etiketu „psiho“… kako bi oni odbili moj čist rezultat? Nisu mogli. Naše etiketiranje i progon političkih neprijatelja bilo je malo opreznije od onog iz starog Sovjetskog Saveza… naši vojno sposobni disidenti bivaju tiho ubijeni, obično sa trovanjem koje se teško može otkriti, koje je zamišljeno da izgleda kao prirodna smrt ili isplanirane nesreće koje se ne mogu opovrgnuti ili diskreditovati. Vrlo verovatno, ljudi kao što su Karen Silkvud i Pol Velstoun, ne samo Omar Torihos.

A onda imate veteranske mirovne organizacije koje odbijaju (svojim socijalističkim zanosom) ljude koji bi inače bili članovi, levičari koji ne žele da rade sa konzervativnim antiratnim narodom da podstaknu promene za naš zajednički sekularni razum i opstanak samog života.

Naša osnovna reformska kultura, liberalna i konzervativna, liči na par koji se uvek svađa, ogovara i na kraju okreće leđa komšijama … u korist bogatih korporativnih kriminalaca, a život je drama poput nekog morbidnog rijalitija, a zapravo je ovaj esej pošten uvid u stvarnost sadašnjosti u odnosu na stvarnost prošlosti … mi NE učimo na svojim greškama i ne udružujemo se da bismo forsirali promene u našoj politici, radije dozvoljavajući istim igračima da sprovode iste subverzije naše vladavine zakona sa njihovom igrom kupovine korporativnog kriminalnog uticaja u sve opasnijim potezima u sve opasnijem svetu.

82. vazduhoplovna u Fort Bragu, 1972. godine

Nisam poznavao nikoga ko je išao u crkvu. Neki nesumnjivo jesu, ali to nam niko nije gurao u lice. Kako smo sami sebe nazivali u tim danima, skačući džankiji, bilo je zbog neuroze od fitnesa, droga i čestih zaključavanja u kasarni.

Ubilačka mašina za kolektivno ubijanje sa kojom se suočavamo u borbi, bez sumnje, uprkos brojnim vojnicima čiji je život bio koktel fitnesa i droge… muškarci koji su lako mogli osvojiti pohvale ili medalje za hrabrost, „izbezumljeni dok su naduvani“, naša obuka je bila toliko dobra, to su mnogi od nas već pokazali u Vijetnamu.

Niko, koga sam poznavao, nije morao da bude motivisan na patriotizam ili da jednostavno odradi dobar posao kao vojnik uz obavezno proučavanje Biblije, fundamentalističke gomile gluposti, kojim se silom kljukaju današnje trupe. Idem ispred sebe u hronologiji priče, ali pitam se kako se naše vijetnamsko iskustvo poredi sa današnjom vojničkom fundamentalističkom hrišćanskom stvarnošću, moja sećanja su na pošteniju vojsku ili su samo iskrenija sećanja i sigurno ne manje hrabra.

Fort Luis, 1969. godine

U indijanskoj zemlji, odakle sam ja, ono što se računa je veličina vašeg srca. Bio sam u dve tuče na osnovnoj obuci i nisam započeo nijednu. Prvu je započeo vođa mog tima na obuci, koji je smatrao da mora biti nasilnik da bi vodio. Nisam ustuknuo. Bio je za trećinu veći od mene, i po građi i po težini. On je pobedio je u toj tuči, ali ja nisam bio poražen i on je to znao… Dao sam mu mnogo više nego što je ikada mogao očekivati, zapravo o ograničenju koje je mogao da podnese i nisam pokazivao strah. Ostavio me je na miru nakon toga i prestao da izaziva ljude. Bio je dovoljno pametan da uči. Drugi momak s kojim sam se potukao, sličniji mojoj građi i ne previše bistar, bio je gurnut na mene od strane većeg tipa koji nije hteo da me napadne. Sredio sam ga očas posla. Niko nas nije naterao da idemo u crkvu.

Fort Raker, od 1969. do 1970. godine

Zahvalnost Vaše vojske što ste završili čas lakog održavanja osmatračkog helikoptera u vazduhoplovnoj školi… što znači da biste mogli sedeti na podu zadnjeg dela četvoroseda, noge sa strane, stopala na skijama za sletanje, sa mitraljezom u krilu, glumeći mamac za letelicu sa naoružanjem, s kojom ste udruženi u „timu lovaca-ubica“… je pranje lonaca i šerpi u školskoj menzi, dok čekate svoj zadatak.

Vest! Vijetnam! Nikad nisam video čovekovo lice, naredba se pojavila sa papirima, stisnutim u pesnici, kroz otvor za poslužavnike s prljavim sudovima… moja reakcija je bila neobična mešavina adrenalina i želuca koji potanja… niko nas nije terao da idemo u crkvu.

U vazduhoplovnoj bazi Travis, 1970. godine

Isplovljavajući, čuo sam za vijetnamske „jebite se guštere“ i smatrao sam to psihozom okolnosti, nisam ovo smatrao ničim drugim osim vojničkom urbanom legendom. Gušteri jednostavno ne kažu „jebi se“. To je bila moja naivna stvarnost … a činjenica je da nas niko nije odmarširao u crkvu. A nedostatak crkve NIJE razlog zašto smo izgubili Vijetnam.

U Vung Tau, od 1970. do 1971. godine

Prebačen sam u Vung Tau nakon šest meseci na kopnu kao član najmanje borbene jurišne avijacijske jedinice u Vijetnamu, bio sam raspoređen u brigadnu avijaciju u brigadi elitnih lakih pešadijskih udarnih trupa. Bili smo brutalni prema neprijatelju u borbi I DALJE bez odlaska u crkvu. Nikada nisam čuo „guštere jebi se“ toliko kao što je pomenuto, a kamoli da sam video ili čuo jednog.

Bilo je to na mojoj prvoj noćnoj straži u Vung Tauu, popušio sam džoint moćne vijetnamske marihuane, to je sad već bilo normalno, smestio sam se iza mog malog odbrambenog zida od vreća sa peskom, jer sam smatrao da me čeka dosadna noć. A onda, na tri metra iza mene… jasno, i ne pitomo, ljudski glas je rekao: „Yebi ssse!“

Sa svakom dlakom na mom telu momentalno naježenom, naglo sam se okrenuo za 180 stepeni i svakog ko je stajao tamo bih pokosio mojom automatskom puškom Kolt… da je neko bio tamo.

Sada, gore od nepostojećeg Vietkonga koji me izaziva, paranoja marihuane zvana „noids“, počela je da deluje. Potpuno sam zaboravio na „guštere jebi se“ i moj zdrav razum se mrvio… niko me u Vung Tauu nije upozorio na ovog neprijatelja, jer je za vojnike koji su tamo već bili smešteni bilo „normalno“. Verovatno sam pomislio: „Čoveče, trebalo je da idem u crkvu“.

Akcenat guštera je nalik na Amerikanca koji izgovara „jebi se“ kroz kazu, samo 95% ljudskog zvuka, a 5% kazua… otuda savršen vijetnamski naglasak i način pisanja – „yebi ssse“.

Mora da je to bio alfa mužjak yebi ssse, koji je ponekad bio posebno glasan, nalik na neku vrstu velikog pročišćavanja pljuvačke u grlu, pre nego što je pljunuo: „ou-o-iss-yebi-ssse-yebi-ssse-yebi-ssse“.

Propagandni timovi CIA-e obučavali su guštere, a to i činjenica da su naši Vietkong yebi ssse šverceri heroina iz Vung Tau, nekako mi izazove podsmeh pri pomisli na 500 miliona dolara talibanskog profita za heroin… jer to su bili gmizavci yebi ssse obučeni kao „Ljudi u crnom“ koji isporučuju heroin CIA-inim avionima „Air America“, da bi opskrbio naše vojnike zavisnike u Vung Tauu.

Gušteri yebi ssse Vietkonga iz Vung Taua prodavali su našu dobru hranu u gradu, koristeći kamione američke vojske za dostavu, naši vojnici su morali da kupe svoju hranu nazad da bi dobili pristojan obrok, nekako me nasmeje pomisao na naše „hrišćanske“ vojne lidere, koji upiru prstom u korupciju u Avganistanu, sledeći Halibarton u Iraku.

Jedan od naših kuvara bio je toliko ogorčen zbog pripreme obroka od vodenog bivola ubijenog u pucnjavi, pa je napravio kolačiće od marihuane za naše yebite ssse kadrove (i otišao u zatvor govoreći o-yebote).

Gušteri su uzeli svoj deo od zarade taksi vozila, od onih taksija kojima je bilo dozvoljeno da koriste premijum parking ispred kapije naše baze, yebite ssse su na ovaj način povećali vozarinu, a naši vojnici su zglobnom raketom i kugličnim ležajevima odvezli taksi od kapije, mrmljajući: „yebeni yebite ssse“.

To nas je sve uvalilo u nevolje i postali smo yebite ssse koji se ispovedaju u formaciji. Naš yebi ssse, prvi narednik: „Želim taj uređaj i želim da odgovorni iskorače napred i stanu u sredinu!“ Sa zadnje strane formacije: „Yebi ssse“. To je došlo iz mog odreda i odjednom je prvi narednik bio u zadnjem delu naše formacije, viknuo u moje lice: „Vest! Ko je to rekao!!“ Sa prednje strane formacije dolazile su reči: „Yebi ssse“.

Scena „Bigus Dikus“ u Monti Pajtonovom filmu „Žitije Brajanovo“ MORALA je biti inspirisana ispitivanjem „yebi ssse“ u Vung Tauu.

A jedan momak koga sam znao iz našeg društva i koji je išao u crkvu, naš zaluđenik za Isusom, bio je dobar momak, nikad nam to nije naturao u lice, ali većina nas uopšte nije poznavala pobožnost i uradili smo sjajan posao na obnovi ratom razderanih helikoptera.

U kampu Frenzel-Džouns (Long Bin), 1970. godine

Zvali smo ga O, bez šale, jednostavno tako, O. Iza njegovih leđa neki su ga zvali Psih-O, jedan od njegovih saboraca iz borbenih helikoptera rekao mi je da se O seksualno uzbudio u borbi. Mislio sam da je to zanimljivo, ali koga je briga? O je bio ubica i to dobar, a to je bilo najvažnije u našem poslu.

Ali ubicama, u vojsci, ne samo na ulici, mora se upravljati, kao jednom kada sam išao da obavim neke stvari i O je želeo da pođe sa mnom, jer je usput mogao da kupi dobre cigarete sa marihuanom pojačane opijumom. Slučajno su ih vojnici obično nazivali ‘o-džejs’, prilično prikladno… Zastao sam na jednoj tezgi na autoputu između Long Bina i Sajgona, gde je O obavio kupovinu, izašao sam iz kamiona i razgledao ponudu, kad su se najednom O-ove oči iznenada zakolutale uvis iza kapaka i ponovo izašle odozdo, druga osoba… iz džepa je izvukao pištolj kalibra 38 i spremao se da puca u svog trgovca drogom zbog manjka kusura, uleteo sam između njih, gurnuo O-ovu ruku kojom je držao pištolj, ostvarili smo kontakt pogledom i video sam da je, kada sam mu rekao „Uđi u kamion O, idemo…“, prepoznao da nisam bio zavisnik od marihuane, već da sam samo bio radoznao.

O je bio topnik kalibra 50 na helikopteru modela Bell UH-1-H preuređenog u top, zastrašujuću mašinu za ubijanje u koju je bio spakovan O-ov 50 Cal, kao i modifikovani XM-27 „mini“ sistem topa: velika zapremina, višecevna, moderna puška Gatling velike brzine, kojom upravlja posada, od 7,62 mm, vođena električnim motorom – na brodu je bio bacač granata, takođe ručne bombe, koje bi posada jednostavno mogla da izbaci iz aviona (naše posade su letele sa uklonjenim vratima) to je uključivalo fragmentaciju i granate sa „belim fosforom“… bela granata od fosfora bačena u neprijatelja pozicioniranog sa maskirnom nadstrešnicom za skrivanje, može biti posebno efikasna u panici i izbacivanju ciljeva na otvoreni prostor, gde ih je lako ubiti. Ne sećam se da su nas ikad učili da je ovo ratni zločin koji krši Ženevsku konvenciju, ili možda još nije bio zabranjen, ali sumnjam da bi to bilo važno … radilo se o ubijanju naoružanog neprijatelja u borbi i zvalo se „šta god da deluje“.

Biti dobar ubica ne dolazi prirodno nikome, a većina nas je, za razliku od O, morala da nauči. Mnogi su naučili da ubijaju, učeći da mrze. Sećam se kako se jedan od mojih kolega vojnika smejao tome što su bacili CS granatu (suzavac) na budističku pogrebnu povorku, dok su preletali na niskom nivou… Mislio sam da je to prilično podlo, ali to je za njega bilo emocionalno preživljavanje, naučio je da mrzi „kosooke“ kako bi bilo ispravno to što ih ubija. Možda još uvek održava svoju mržnju i emocionalni opstanak pričajući ratne priče, u pijanom stanju u klubu veterana stranih ratova.

Nijedan od vojnika koje sam poznavao nije verovao da su bezbožni komunistički neprijatelji naših političkih lidera „sotonina deca“, koje bismo mogli redom ubijati, uključujući i njihove porodice… to se događa i dan danas sa našim specijalnim operacijama u Avganistanu… Naši vijetnamski vojnici prihvatili su predaju i nikada nisam čuo za neko ubistvo civila, osim za masakr u Mi Laju i ubistvo koje sam ja sprečio. Ali naše posade su imale puno prilika „ispravno je jer ih mrzim“ da rade stvari poput ispuštanja suzavca na venčanja i sahrane na otvorenom… jer smo većinom leteli malo iznad nivoa krošnje… kako bismo bili kratka i prolazna meta od bilo kakve neočekivane neprijateljske kopnene vatre.

Povratak u Vung Tau

Ne znam ili se ne mogu setiti ko je to započeo. Možda je vojnik pukao i rekao „Pokazaću vam jebi se!“ Bio je mrak, vikend. Između trideset i četrdeset nas nije išlo u grad iako smo imali izlaz, jer nismo imali novca ili jednostavno nismo marili. Brojni yebite ssse bili su posebno glasni te noći. Neko je pronašao štap i počeo da ubija yebite ssse, a vojnici su se iznenada mobilisali kao da im je naređeno da napadnu i krenuli su divljački da ubijaju guštere. Iznete su baterijske lampe. Locirano je sve više štapova za ubijanje. Trajalo je to možda dva ili tri sata, sve dok živi yebi ssse nije mogao da se nađe. Tela guštera bila su svuda.

Ako smo išta mogli naučiti u Vijetnamu, jeste: čak su i gušteri bili predodređeni da nas mrze.

f4

 

Brabonjak na engleskom dingleberry /ˈdɪŋɡ(ə)lbɛri/
im. (mn. dingleberries) sleng, vulg.
1 loptica govneta zakačena za dlake oko anusa kod životinje ili čoveka.
2 neformalno: budalasta ili nesposobna osoba: Taj blentavi brabonjak Slavoj Žižek koji manifestuje svoj narcizam u Lakanovom ogledalu.
POREKLO: nem. ding od Hegelovog „Ding-an-sich“ ili „stvar kao takva“+ berry. Der Narzisst Slavoj Žižek manifestiert sein Scheißkerl im Spiegel

„Žižekovo razumevanje političkog uverenja po uzoru je na Lakanovo shvatanje transfera u psihoanalizi. Uverenje ili „pretpostavka“ analizirane osobe u psihoanalizi je da Onaj drugi (njegov analitičar) zna značenje njegovih simptoma. Ovo je, očigledno, lažno verovanje, na samom početku analitičkog procesa

Drugim rečima, filozofski govoreći, oni koji se podvrgavaju analizi ne mogu znati razliku između sopstvene zadnjice i jednog ili drugog kraja šupljeg trupca.

Ali, tek držanjem ovog lažnog uverenja o analitičaru, posao analize može da se nastavi, a transferno uverenje može postati istinito (kada analitičar zaista postane sposoban da protumači simptome). Žižek tvrdi da je ova neobična intersubjektivna ili dijalektička logika verovanja u kliničku psihoanalizu isto [ono] što karakteriše politička uverenja ljudi“

Dakle, na kraju političkog „analitičkog“ procesa, analitičar Žižek je „Onaj drugi“ u „Ogledalu“ … „Izvođač Političkog Felacija Tevtoncima“ ili „IPFT“ (zvuči kao mačije šištanje), takođe poznatog kao „scheizkerl sindrom“ koji karakterišu međugeneracijski, psihološki brabonjci nasleđeni od francuskog Višijevskog lekara Lakana i ustajalog leša Hegelovog dela.

Pomalo je vijugav put kojim pratimo Žižekov slovenački kulturni zagrljaj Martina Lutera i Luterovih predaka (nemačko katoličanstvo) preko Francuske, ali zapravo nije teško.

Neofrojdovski junak Slavoja Žižeka, Žak Lakan, pomalo neprijatno miriše na Višijevsku Francusku. Tokom nacističke okupacije Pariza, čini se da je Lakan i dalje radio kao terapeut u vojnoj bolnici Val-de-Gras, a istovremeno, njegova privatna praksa se neprekidno odvijala bez ometanja i uznemiravanja. Čovek se samo može zapitati da li je ili, kada i kako je, maršal Peten ili možda Klaus Barbi predstavljen kao Lakanov „Onaj drugi“ u njegovoj psihijatrijskoj praksi.

Da li bi ovo trebalo da ukaže na temelj filozofije koja je neiskrena? Pa, to bi bilo „otvoreno za tumačenje“, jer je Lakan bio dovoljno pronicljiv da istakne da evropska tradicija socijalne razvojne psihologije podrazumeva stvaranje narcisa u svakom detetu sa njegovim konceptom „Ogledala“. Naravno, posledični „Onaj drugi“ koji se projektuje u čovekovo svakodnevno okruženje i susrete, zapravo je naknadna nesposobnost evropskog pojedinca (uključujući i Lakana) da shvati da bi mogla postojati bilo koja razumljiva stvarnost za samo jedan stepen izvan granica sopstvene percepcije sebe u granicama od 2 ili 3 stepena. Ukratko: „Ljudi toliko puni sebe su previše socijalno glupi da bi shvatili da su oblikovani u nešto krajnje glupo.“

Ovo se odnosi na Lakanovu vezu sa Džejmsom Džojsom; intelektualno nepošteni filozofi su poput buva koje se hrane na trbuhu kuje, u onim boemskim kafanama iz kojih nisu izbijali (iz sadašnje ere) iznureni klingonski pesnici Robert Blaj, leš Kena Kizija i Tom Robins (između ostalih). Ovu savremenu kafansku scenu mogli bismo nazvati post -intelektualni-pobedi-svoje-meso-izam. Evo Robinsovog pogleda na Džojsovu književnu monstruoznost „Fineganovog bdenja“

„Jezik u njemu je neverovatan. Postoji toliko mnogo slojeva igre rečima i referenci na mitologiju i istoriju. Ipak, to je najrealističniji roman ikad napisan. Upravo zbog toga je tako nečitljiv. Napisao je tu knjigu na način kako deluje i ljudski um. Inteligentan, znatiželjan um. A upravo je takva i svest. Nije linearna. Jedna stvar nagomilana na drugu. I sve vrste unakrsnih referenci. A on to dovodi do krajnosti. Nikada nije postojala takva knjiga i mislim da nikada neće biti još jedne takve knjige. I to je apsolutno monumentalno ljudsko dostignuće. Ali vrlo je teško čitati “

Robins je, takođe, između ostalog rekao:

„Potičem iz dugog niza propovednika i policajaca. Sada je opštepoznato da su policajci urođeni lažovi, a evanđelisti provode život pričajući fantastične priče na takav način da inače racionalne ljude uvere da su stvarne. Dakle, pretpostavljam da sam prirodno stekao svoje narativne sklonosti ”

Podelite prvi pasus sa drugim pasusom i pretpostavljam da će čitalac razumeti kompulzivnog lažova (ili „mrtvog pesnika“, u ovom slučaju) razumevajući Džojsa, dok je opijen LSD-om nalik na šarlatana (Lakana), koji prepisuje Frojda da bi postigao da se proslavi tvrdnjom da stvara nešto smisleno od besmislica. Narcisoidnost nikada nije poznavala veći fond talenata od onih koji tvrde da mogu razumno pročitati ono što se ne može razumno pročitati, ili smisleno ostvariti ono što se ne može smisleno ostvariti ili, uopšte, imati bilo kakav smisao onoga što je utvrđeno kao očigledna besmislica, ali to je zapadnjačka igra filozofa; zatrpavanje protivrečnosti svoje kulture u složenom, preopširnom izlaganju: tako da se te protivrečnosti nikada ne sretnu licem u lice. Ovo nas dovodi do kulturnog mentaliteta Slovenaca.

Sloven koji oponaša Nemca (kad to nije osmišljena komedija) je poput pačuka koji oponaša ideologiju skinhedsa; osim što je kulturno neprijateljstvo staro milenijumima i usađeno u DNK. Ovaj fenomen nije ništa drugo do kosmička satira izlivena u kalupu takozvanog „Stokholmskog sindroma“. A kada je to čitav jedan narod, to se može opisati samo kao parodija „kraja sveta“; narod, čiji je jezik bliski rođak staroslovenskog i koji ima puno značajnih Slovena, otvoreno se opredelio kao rasni „Untermensch“, podložan klanju prema nemačkoj kulturološkoj definiciji, u ne tako davnoj prošlosti (ne zaboravimo da projekat denacifikacije nije nikad sproveden u Adenauerovoj posleratnoj Nemačkoj, naprotiv, mnogi nacisti su „rehabilitovani“ ako se taj izraz može primeniti na organizaciju Gelen koja je postala tajna špijunska služba Nemačke), pak slovenački filozof trči u zagrljaj potomstva Martina Luthera i Hegelov „idealizam“. Hajde da se malo zabavimo u ovom formatu podsvesne kulturne metafore ili bajke:

Ova „postmoderna tevtonska bajkovita vizija“ mogla bi se nazvati „gasni napad“, gde bi u stvari „gasni napad“, drugačije od nacističkog koršćenja Ciklona B, podižući agoniju bolova izazvanih gasom na novi filozofski nivo, mogao biti jednako smrtonosan, tihi prdež, u uljudnom društvu. Na primer, niko ne bi želeo da vređa kuvanje nečije majke, ali u prethodnoj eri, nekada davno, izvesna frau Žižek je preuzela na sebe da, subotom uveče, redovno priprema za večeru jelo od šunke i velikog belog pasulja, baš uoči nedeljnih jutara, kada je malog Slavoja, paradnim korakom kao dobrog vojnika, otac vodio u crkvu.

Sada, iz nekog razloga, dogodilo se i jedno i drugo; mali Slavoj je žudeo za ovom poslasticom, ali se on NIJE svideo poslastici. Ali ovu nesrećnu telesnu disonancu, zasnovanu na biološkom principu, koja se uveliko dešavala, a da je oni veliki porodični autoriteti nisu otkrili. To je bilo zato što bi roditelji malog Slavoja odlazili na glavnu crkvenu službu, gde bi se predavanja o svemogućem odvijala na akademski način, dostojan kule od slonovače, dok bi puki podređeni kućni babuni, poput malog Slavoja, bili izdvojeni na „obuku“ u pravilnom luteranskom stilu… u nešto unapred stvorenom shvatanju budućeg raja gde deci nije dozvoljeno prisustvo u društvu dešavanja i / ili zbivanja odraslih, što takoreći ima svoje korene u Hegelovom shvatanju podele.

Tako se desilo, ovaj nesrećni mali Slavoj, više puta (na časovima zaredom i više puta na času), bio je nalik na mašinu koja je istiskivala veoma vlažne prdeže, krajnje tihe sorte i čija bi aroma topila metal poput topionice. Ili, srušila zgradu poput prirodnog gasa koji je iscurio i pronašao pilot svetlo grejača. Prdeži nalik na visoko sumporne ispusne vulkanske gasove, provučeni kroz gomilu svežeg stajskog đubriva njegovog rođaka, sakupljenog iz torova za ovce. Glave su padale na stolove, dečije oči su suzile, nastavnik bi poprimio zastakljen izgled, a tokom predugih pauza remetili su se planovi časova.

Budući da hegelovsko potomstvo Martina Luthera nikada ne govori ono što im je iskreno na umu kad je tema sramotna, vulgarna, a prdeži su sramotne, vulgarne teme u bilo kom nemačkom ili pseudo-nemačkom društvu, ova noćna mora je trajala, iz nedelje u nedelju, a vrata male učionice nisu mogla da budu čak ni odškrinuta, da uđe malo svežeg vazduha, jer bi ovo bilo prećutno priznanje da postoji neugodan problem.

Stoga, to se nastavljalo sve dok, iz nekog razloga (nijedan odrasli instruktor nije više bio voljan da trpi), jednog nedeljnog jutra nije bilo profesora koji bi odvojio decu. Kada se mali Slavoj zatekao kako sedi u glavnoj klupi na crkvenoj službi, sa svojim nominalno slovenskim, ali „teutonizovanim“ odraslim nadzornicima, usledila je preterana posledična reakcija; šunka i veliki beli pasulj bili su uzrok prelaska na marksizam u kući malog Slavoja, ali bilo je prekasno da se ostavi trajan utisak, već je samo preneta određena aroma u buduću analitičku političku filozofiju!

„Moralna pouka“ ove priče bila bi: Ako osetite miris, istražite ga, pre nego što vam okolnosti nalažu da morate da dišete na usta i okusite ga.

Tako je i bilo, mali Slavoj, uprkos svojoj zaluđenosti Višijevskim Lakanom i kulturnom indoktrinacijom u „idealnoj“ tradiciji tevtonskog Hegela, izrastao je u kontradiktornog, tevtonski oblikovanog, propagandnog licemera u ruskom vlasništvu; čijih nekoliko današnjih filozofskih brabonjaka uključuje „Asanžmaniju“, kojoj su jedino dorasli, samo određeni, predadolescentni obožavaoci Bitlsa Pola:

1 - 1

^ Jungova Anima Slavoja Žižeka ^

*

Serbia/Srbija

© 2021 Ronald Tomas Vest (Ronald Thomas West)

 

Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.

Milo Narcis Gusle potiče iz porodice seljana imenovanih po pijanom pretku, kojeg je viši profesor iz grupe ozbiljnih univerzitetskih akademika iz grada „Nove“ Podgorice „izazvao“ da izvede simfoniju, jedinstvenu za koloniju etničke pripadnosti „Novoj“ Crnoj Gori.

Milov predak je zapravo prilično dobro izveo svoj performans, dok je na zaprežnim kolima bio prikopčan za par nervoznih konja koje je uspeo da ne preplaši, njišući se u stranu sve dok mu žica instrumenta nije pukla … međutim, bio je slavan od ovog događaja zbog divljeg izraza panike na licu ovog seljana, jer ovaj seljanin nikada nije terao kola koje vuku konji.

Šampionska muzička izvedba ovog seljanina bila je gonjena čistom željom za peživljavanjem, što je događaj učinilo još urnebesnijim za akademike sa zapadnjačkim obrazovanjem, koji su ga pod nišanom poslali na kola. Crnogorskom višem profesoru, Obrenu Saši Uroševiću II (od milošte zvanom OSU Mlađi), čast je nalagala da sebe proglasi počasnim kumom ovog sada čuvenog muzičara „Gusle sa pokidanom žicom“ i zatražio da se seljak ovako imenuje, zbog svoje neverovatne sposobnosti da oponaša Crnogorsku nacionalnu gudačku simfoniju; a seljak bi ubuduće morao biti čuven pod svojim novim imenom i odazivati se na njega.

Gusle sa pokidanom žicom pristao je na tražene uslove, da bi spasao svoj život dok je još bio na kolima, a potom mu je dozvoljeno da siđe, ali već je bilo prekasno, šteta je načinjena; bio je skoro otrežnjen i na ivici da se sruši od nervoze i iscrpljenosti. Stoga, potomak Gusli sa pokidanom žicom, Milo Narcis Gusle, bio je iz porodice seljana koji nisu pili. Oni su bili razumni. Umesto toga, išao je na pravni fakultet.

Niko u OSU-ovom akademskom svetu nije znao kako da kreira program „Studije seoskog života“, jer, zapravo, predlaganje programa kao takvog u modernoj učionici bio je oksimoron. Dovraga, oni to nisu ni znali. Studije seoskog života, da su se studijama bavili seljani Crne Gore, sastojale bi se od sanjarenja koja bi se proturala kao usmena predanja, poput vremena kada je daleki crnogorski predak zapravo vozio svoja kola da negde ode ili nešto uradi, vrsta radne mašte iz koje potiče sva crnogorska seoska inteligencija. Milo Narcis Gusle nije znao kako da sanjari o takvom poslu, jer je bio „urbanizovan“ od svoje pete godine, a zatim poslat na univerzitet u Brisel.

Dotad, Milo je savladao provincijski engleski jezički trik izjavljujući uredno „Izvinite“ jer je izneo tako jednostavnu misao kako bi njegovim precima bilo lakše da odu peške do Tirane nego do Sarajeva, jer pošto je zemlja okrugla, put ka Tirani uvek vodi nizbrdo.

Milo je bio od savesne sorte, pa kada se odlučio za svoje diplomske studije, „Studije seoskog života“, leti se vraćao u Crnu Goru na terenski rad kako bi se upoznao sa kulturnim navikama svojih predaka. Ali, nije shvatao da je rešenje da se njegov univerzitet uskladi sa političkom korektnošću ‘novog’ vremena bilo u tome da se osnuje program etničkih studija u kome bi radili umovi tipa OSU, ljudi koji bi bili odučeni od svojih podsvesnih i vrlo starih neznabožačkih navika i nazvali to „Studije seoskog života.“ I tako je Milo, poput nebrojenih obrazovanih, ali sada pseudo-sujevernih ljudi seoskog porekla, mislio da je akademija stvarna. Trebalo je da se seti seoske poslovice „Svi znaju da su ljudi iz grada ludi“. Ali Milo nije mogao znati da se ovo sada odnosi na njega samog. Tako je Milo ispitivao starešine svog nekadašnjeg naroda kako bi dobio ideje da za svoje radove iz antropologije, prerušenoj u eufemizam „Studije seoskog života“. I mislio da je seljanin. Koještarija.

Milo je nastavio pravni fakultet i na kraju postao direktor „Studija seoskog života“ na Univerzitetu u Podgorici, koji je bio impresioniran njegovim dostignućima na polju „Zakona o OSU sporazumu“, koji u realnosti nije imao nikakve veze sa stvarnim pravom, ali uzet zajedno sa idejom da može da oponaša seoski dijalekt, činilo se da ga kvalifikuje za vođenje akademskog programa.

Ovde na univerzitetu je upoznao filozofa Ganija Bobija i razgovarali su o Bobijevoj ljutnji, jer nije shvatao zašto je još 1980-ih zabeleženo kako pravoslavni seljani sa Balkana nemaju problem sa opisivanjem mnogih fenomena teorijske geopolitike OSU-a, sa čim su zapadnjački akademici teško izlazili na kraj. Ni Milo nije imao pojma zašto, ali činilo se da mora biti nečega u tome i tako je ustanovljen godišnji dijalog, a Milo je postao politizovani bog. Za najmanje tri ili četiri osobe.

Milo se preselio i živeo je u gradskoj kući u boljem delu Podgorice, nastavio je da, sa antropološkim interesovanjem, proučava svoj nekadašnji narod i bio je posebno zainteresovan za njihov pogled na vladu pre nego što je bila potkopana. Njegova antropološka proučavanja su ga uzdigla i tekla su na tri noge na crnogorski način, poput poslovičnog Zlatnog šakala koji je odgrizao jednu nogu da bi izbegao zamku, i to je bilo otprilike to.

Milo je do tada preuzeo odgovornost za dijalog i mislio je da je neke stvari već shvatio: Kao što je u stara vremena delovalo govorništvo seljana. Ne. Ono što je on pokušao da preslika zapravo je postala ludačka karikatura onoga što je bila mudrost njegovih predaka. To nije trebalo da bude zlo, i zapravo nije ni bilo zlo. Bilo je jednostavno glupo. Ali Milo to nije mogao znati.

U to vreme, ovi dijalozi, sa Gani Bobijem sad već mrtvim, sponzorisani su od strane organizacije OSU, koju je Milo obožavao zbog činjenice da je akronim OSU predstavljao upravo inicijale kuma negovog pretka.

Ne bi se moglo reći kojoj zajednici svojih predaka je Milo bio odan, da li šovinizmu kuma njegove familije, Obrenu Saši Uroševiću II (od milošte zvanom OSU Mlađi), ili ismevanom crnogorskom seljaku, jer ovaj Milo, nalik na Šakala, je mogao biti odan jedino samom sebi.

Ego Mila Narcisa Gusli je bio lagano uglađene sorte, ona vrsta ljupke pasivne agresivnosti čiji je opaki aspekt predstavljao ženstveni miris tamne strane cveta po kome je dobio ime. Kao pravi seljak, jednostavno niste želeli da se previše približite samoprozvanom „seljaku“ Narcisu, ako ste želeli da uživate u izvornoj prirodnoj lepoti njegove pojave. Tako je bilo i sa dijalozima koje je sponzorisao OSU, a koje je on tako stručno organizovao da bi svet saznao istinu zašto američki „Kamp Halucinogen“ nije pretio pustošenjem na Balkanu.

Kada bi se Milo zagledao u odraz meke ljupkosti svog ega, nije mogao da oseti neprijatan miris. Njegova etnocidna crta, kakva je zastupljena u misli i filozofiji crnogorskog sela, bila je mnogo lepše i prefinjenije vrste od one koju su utemeljili njegovi intelektualni preci u psihološkoj literaturi koju je razvio Erih From: koji je postavio tezu da su Nacisti prilično uživali u smradu sopstvenog prdeža.

Napredujući od primitivnih logora i komora, etnocidni „nalet“ Milovih ego-prijapizmalnih tendencija trebalo je da zapali seoska uverenja i misli veličanstvenim impresionističkim crtežima urbanog prikaza, okruženog tropskim voćem i povrćem sa ekstrapolacijom na zapadni otisak: reklamirajući mnoge briselske „duduke“ (doktore nauka) koje bi okupio zajedno sa „seoskim ekspertima“ zapadnjačke antropološke nauke; u velikim orgijama psihosomatske, ego-milujuće masturbacije u visoko intelektualnim radionicama ili, bolje rečeno, indoktrinaciji Soroševog multikulturalnog diskursa.

Neki seljani su u početku naseli na to. Zvučalo je privlačno, jer je Milo, koji je umeo da oponaša njihov dijalekt, bio ceremonijal majstor i ta činjenica, uzeta u obzir zajedno sa promovisanom agendom odnosa seoskog života prema OSU-ovoj geopolitičkoj filozofiji, u početku je uverila seljane da mogu imati koristi ako nešto nauče. Pa, seljani jesu naučili neke stvari, ali nisu naučili ono što se očekivalo, poput šireg razumevanja buduće stvarnosti seoskog života u vezi sa geopolitičkom eksploatacijom. Seljani su naučili samo fikciju koju su ponudili OSU-ovi naučnici i nisu naučili apsolutno ništa od crnogorskih doktora nauka, jer oni nisu imali pojma o tome kako je funkcionisala OSU geopolitika.

Prokletstvo, bilo je tužno. Nijedan doktor nauka, ni jedan jedini sa bilo koje strane kulturološke podele, nije shvatao da biti crnogorski seljak po ubeđenju i filozofiji nema apsolutno nikakve veze sa eksploatacijom. Doktor nauka. Ma sjajno. Naučnici OSU-a su ponekad bili frustrirani zbog naučnika sa Univerziteta iz Podgorice, koji su mogli samo pričati priče iz seoskog života iz antropologije, koje su bile totalno van konteksta i kao takve besmislene. Jedino ta činjenica je naučnike sa Univerziteta iz Podgorice učinila ravnopravnima sa OSU-ovim naučnicima koji su bili totalno van konteksta seoskog života, i kao takvi besmisleni, čista propaganda.

U početku su seljani jednostavno posmatrali. Nakon nekoliko godina, seljani su vrlo malo doprineli stvarnim seoskim razmišljanjem i zaplašili Mila, jer je izgledalo kao da bi čitav događaj mogao biti prikazan kao slučaj „Car je go!“ Tada su seljani pokušali da objasne Milu kako bi se neke stvari mogle promeniti otvaranjem dijaloga prema pravom učenju, tako što bi se opametili i odvratili OSU, ali oni koji su javno progovorili, priterani su uza zid i streljani. Nije dozvoljeno uznemiravati ego korporacije za zgrtanje para sa sedištem u Briselu!

Po svaku cenu trebalo je sačuvati „spoljašnji izgled“, portret misterioznog i upućenog geopolitičara Mila, predsedavajućeg dijalogom, koji bi jednog dana mogao odati njegove velike tajne koje su bile u mirovanju: nižim seoskim bićima i šačici laskavih, poltronskih akademika koji su gledali u njegovu OSU svetost sa izrazom nebeskog pijeteta, kao da su dečaci za oltarom koji sede u levoj i desnoj Božijoj ruci. U stvari, seljanima se činilo da Milo ne zna ništa. Milo je jedino znao kako da lenčari na lovorikama svog direktorskog položaja na Studijama seoskog života na Univerzitetu u Podgorici, kako da izgleda važno i pozove seljane na buduća radna mesta u Ikeinoj kafeteriji; na šta su crnogorski seljani odgovorili: Da radimo? Mora da se šališ! Kad ni Turci nisu mogli da nas nateraju da radimo za njih, kako bismo radili za tebe?

Milo još uvek traži odgovor, ali ne brinite, na kraju će OSU dobro razmisliti i pružiti mu ga, ali, naravno, biće pogrešan…

^ HATO „Kamp Halucinogen“

Serbia/Srbija

*

© 2021 Ronald Tomas Vest (Ronald Thomas West)

 

Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.

%d bloggers like this: