Read in English
Ova „autobiografska“ satira anti-carstva, u indijanskom je zabavnom stilu pripovedanja, prilagođena zapadnom kulturnom iskustvu; imajući na umu indijansku poslovicu Blekfita: „Svi znaju da je belac lud“. Stilsku konstrukciju parodije trebalo bi opisati kao: „Satira u sadašnjem žanru treba da bude iskrena na indijanski način; u stvari, konstruisanje šaljive priče koja liči na stvarni život, svojevrsni kolaž činjenica, sastavljen od delića različitih iskustava, u kombinaciji sa anegdotama, kako bi se stvorila kulturno netaknuta urođena indijanska mudrost koja se može naći u njihovom humoru. Drugim rečima, delovi priče sastoje se od utkanih autobiografskih činjenica, višeznačnih imitacija životnih priča i iskustava drugih ljudi. A za razliku od sveta belaca, indijanski svet razmatra paradoks u svakodnevnom pristupu životu, neki aspekti su jednostavno sačinjeni iz maštovite riznice verodostojnih neverovatnoća“.
Yebi ssse (mn. yebite ssse)
noćni gušter, oglašava se visokim glasom, gušter koji ima lepljive jastučiće na nogama koji pomažu pri penjanju po glatkim površinama. Autohtona je vrsta je u primorskim regionima Vijetnama. • Porodica Gekkonidae • POREKLO sredina 1960-ih .: imitacija njegovog uzvika.
Veliki masakr Yebite ssse
Irak mi je smetao, jer sam bio siguran da će tamo otići moj najstariji sin [nije otišao]… veteran mirovnih snaga Bosne u Gardi. Irak mi je takođe smetao, jer se činilo da nismo ništa POLITIČKI naučili iz Vijetnama. Naša duboka umešanost u Vijetnam planirana je kombinovanim motivom za profitom od strane vojske / Stejt departmenta / CIA-e / korporativnog industrijskog kompleksa, sa lažnim incidentom u „zalivu Tonkin“… izuzetno lažnim događajem koji deli identičnu vrednost političke obmane u našim optužbama da Irak ima oružje masovnog uništavanja i vezu sa Al Kaidom … milion mrtvih iračkih civila kasnije, sve je to deo procesa u mojoj glavi, proces koji nije u potpunosti odvojen od više pokušaja oduzimanja mog života, zbog mog kombinovanog životnog iskustva i političko-ka vojnom-do obaveštajnog rada i psihološko-operativnih veština… ne samo zbog mojih uspeha kao istražitelja.
Zaključak je ovo: Sve se vrti oko novca, korporativne orgije deoničara u vladi i, danas, sa ubačenim van „orvelovskim“ preokretom religioznog fanatizma, hrišćanskog fanatizma i korporativnog profiterstva Islamskog fanatizma vođenog hrišćanstvom.
Setio sam se dobitnika Medalje časti, koji je odbio da se podšiša za Niksona, na njegovoj ceremoniji u Beloj kući, nakon što je napustio vojsku, rekao je novinarima „Bio sam naduvan i izbezumio sam se“… govoreći o svojim herojskim delima. Pitam se, šta bi o njemu mislili naši „biblijski rodoljubi“ današnje američke vojne snage od 15000 jakih fundamentalista „Oficirske hrišćanske družine“? Možda bi ga pljuvali kao što se govorkalo o povratku naših vijetnamskih veterana?? To mi se nikada nije dogodilo…
Naše veteranske uslužne organizacije odbijaju članove svojim prostaklukom, socijalnim neznanjem i pijanom barskom scenom ugledne ratne slave, života i prošlih godina, krajnjim prezirom prema osobama poput mene, ne pružajući nikakvu trezvenu i alternativu posvećenu miru… „blagosloveni su mirovnjaci“, Isus nije govorio o revolverima Kolt… i oni vam mogu pribaviti psiho novac, kao što to mogu vaši veteranski advokati, svojim formularima „popunite prazno polje“ (vašim imenom), tražeći preglede invaliditeta za fizički i/ili mentalni invaliditet.
Smešno kako se taj psiho rejting penje, ali ne i rejting za fizički invaliditet, čak i ako vam se zdravlje pogoršava dok pomažete Indijancima da postignu uspehe protiv korporativnih kriminalaca … korporativnih kriminalaca koji falsifikuju poštovanje zakona da bi ukrali indijanske resurse .. korporacije poput Ševrona (Chevron) sa Kondolizom Rajs koja sedi u odboru direktora… dok advokati sa imenima poput Ju (Yoo) pišu pravne informacije, kako bi pomogli da se stvari poprave iznutra.
Nisam razumeo to što, za svoju evaluaciju, moram da odem u isti glavni univerzitetski medicinski centar, u koji uprava za veterane šalje šizofreničare na proučavanje, i da platim popriličnu sumu novca iz džepa, da bih dobio čist izveštaj o mentalnom zdravlju i poništio njihovu etiketu „psiho“… kako bi oni odbili moj čist rezultat? Nisu mogli. Naše etiketiranje i progon političkih neprijatelja bilo je malo opreznije od onog iz starog Sovjetskog Saveza… naši vojno sposobni disidenti bivaju tiho ubijeni, obično sa trovanjem koje se teško može otkriti, koje je zamišljeno da izgleda kao prirodna smrt ili isplanirane nesreće koje se ne mogu opovrgnuti ili diskreditovati. Vrlo verovatno, ljudi kao što su Karen Silkvud i Pol Velstoun, ne samo Omar Torihos.
A onda imate veteranske mirovne organizacije koje odbijaju (svojim socijalističkim zanosom) ljude koji bi inače bili članovi, levičari koji ne žele da rade sa konzervativnim antiratnim narodom da podstaknu promene za naš zajednički sekularni razum i opstanak samog života.
Naša osnovna reformska kultura, liberalna i konzervativna, liči na par koji se uvek svađa, ogovara i na kraju okreće leđa komšijama … u korist bogatih korporativnih kriminalaca, a život je drama poput nekog morbidnog rijalitija, a zapravo je ovaj esej pošten uvid u stvarnost sadašnjosti u odnosu na stvarnost prošlosti … mi NE učimo na svojim greškama i ne udružujemo se da bismo forsirali promene u našoj politici, radije dozvoljavajući istim igračima da sprovode iste subverzije naše vladavine zakona sa njihovom igrom kupovine korporativnog kriminalnog uticaja u sve opasnijim potezima u sve opasnijem svetu.
82. vazduhoplovna u Fort Bragu, 1972. godine
Nisam poznavao nikoga ko je išao u crkvu. Neki nesumnjivo jesu, ali to nam niko nije gurao u lice. Kako smo sami sebe nazivali u tim danima, skačući džankiji, bilo je zbog neuroze od fitnesa, droga i čestih zaključavanja u kasarni.
Ubilačka mašina za kolektivno ubijanje sa kojom se suočavamo u borbi, bez sumnje, uprkos brojnim vojnicima čiji je život bio koktel fitnesa i droge… muškarci koji su lako mogli osvojiti pohvale ili medalje za hrabrost, „izbezumljeni dok su naduvani“, naša obuka je bila toliko dobra, to su mnogi od nas već pokazali u Vijetnamu.
Niko, koga sam poznavao, nije morao da bude motivisan na patriotizam ili da jednostavno odradi dobar posao kao vojnik uz obavezno proučavanje Biblije, fundamentalističke gomile gluposti, kojim se silom kljukaju današnje trupe. Idem ispred sebe u hronologiji priče, ali pitam se kako se naše vijetnamsko iskustvo poredi sa današnjom vojničkom fundamentalističkom hrišćanskom stvarnošću, moja sećanja su na pošteniju vojsku ili su samo iskrenija sećanja i sigurno ne manje hrabra.
Fort Luis, 1969. godine
U indijanskoj zemlji, odakle sam ja, ono što se računa je veličina vašeg srca. Bio sam u dve tuče na osnovnoj obuci i nisam započeo nijednu. Prvu je započeo vođa mog tima na obuci, koji je smatrao da mora biti nasilnik da bi vodio. Nisam ustuknuo. Bio je za trećinu veći od mene, i po građi i po težini. On je pobedio je u toj tuči, ali ja nisam bio poražen i on je to znao… Dao sam mu mnogo više nego što je ikada mogao očekivati, zapravo o ograničenju koje je mogao da podnese i nisam pokazivao strah. Ostavio me je na miru nakon toga i prestao da izaziva ljude. Bio je dovoljno pametan da uči. Drugi momak s kojim sam se potukao, sličniji mojoj građi i ne previše bistar, bio je gurnut na mene od strane većeg tipa koji nije hteo da me napadne. Sredio sam ga očas posla. Niko nas nije naterao da idemo u crkvu.
Fort Raker, od 1969. do 1970. godine
Zahvalnost Vaše vojske što ste završili čas lakog održavanja osmatračkog helikoptera u vazduhoplovnoj školi… što znači da biste mogli sedeti na podu zadnjeg dela četvoroseda, noge sa strane, stopala na skijama za sletanje, sa mitraljezom u krilu, glumeći mamac za letelicu sa naoružanjem, s kojom ste udruženi u „timu lovaca-ubica“… je pranje lonaca i šerpi u školskoj menzi, dok čekate svoj zadatak.
Vest! Vijetnam! Nikad nisam video čovekovo lice, naredba se pojavila sa papirima, stisnutim u pesnici, kroz otvor za poslužavnike s prljavim sudovima… moja reakcija je bila neobična mešavina adrenalina i želuca koji potanja… niko nas nije terao da idemo u crkvu.
U vazduhoplovnoj bazi Travis, 1970. godine
Isplovljavajući, čuo sam za vijetnamske „jebite se guštere“ i smatrao sam to psihozom okolnosti, nisam ovo smatrao ničim drugim osim vojničkom urbanom legendom. Gušteri jednostavno ne kažu „jebi se“. To je bila moja naivna stvarnost … a činjenica je da nas niko nije odmarširao u crkvu. A nedostatak crkve NIJE razlog zašto smo izgubili Vijetnam.
U Vung Tau, od 1970. do 1971. godine
Prebačen sam u Vung Tau nakon šest meseci na kopnu kao član najmanje borbene jurišne avijacijske jedinice u Vijetnamu, bio sam raspoređen u brigadnu avijaciju u brigadi elitnih lakih pešadijskih udarnih trupa. Bili smo brutalni prema neprijatelju u borbi I DALJE bez odlaska u crkvu. Nikada nisam čuo „guštere jebi se“ toliko kao što je pomenuto, a kamoli da sam video ili čuo jednog.
Bilo je to na mojoj prvoj noćnoj straži u Vung Tauu, popušio sam džoint moćne vijetnamske marihuane, to je sad već bilo normalno, smestio sam se iza mog malog odbrambenog zida od vreća sa peskom, jer sam smatrao da me čeka dosadna noć. A onda, na tri metra iza mene… jasno, i ne pitomo, ljudski glas je rekao: „Yebi ssse!“
Sa svakom dlakom na mom telu momentalno naježenom, naglo sam se okrenuo za 180 stepeni i svakog ko je stajao tamo bih pokosio mojom automatskom puškom Kolt… da je neko bio tamo.
Sada, gore od nepostojećeg Vietkonga koji me izaziva, paranoja marihuane zvana „noids“, počela je da deluje. Potpuno sam zaboravio na „guštere jebi se“ i moj zdrav razum se mrvio… niko me u Vung Tauu nije upozorio na ovog neprijatelja, jer je za vojnike koji su tamo već bili smešteni bilo „normalno“. Verovatno sam pomislio: „Čoveče, trebalo je da idem u crkvu“.
Akcenat guštera je nalik na Amerikanca koji izgovara „jebi se“ kroz kazu, samo 95% ljudskog zvuka, a 5% kazua… otuda savršen vijetnamski naglasak i način pisanja – „yebi ssse“.
Mora da je to bio alfa mužjak yebi ssse, koji je ponekad bio posebno glasan, nalik na neku vrstu velikog pročišćavanja pljuvačke u grlu, pre nego što je pljunuo: „ou-o-iss-yebi-ssse-yebi-ssse-yebi-ssse“.
Propagandni timovi CIA-e obučavali su guštere, a to i činjenica da su naši Vietkong yebi ssse šverceri heroina iz Vung Tau, nekako mi izazove podsmeh pri pomisli na 500 miliona dolara talibanskog profita za heroin… jer to su bili gmizavci yebi ssse obučeni kao „Ljudi u crnom“ koji isporučuju heroin CIA-inim avionima „Air America“, da bi opskrbio naše vojnike zavisnike u Vung Tauu.
Gušteri yebi ssse Vietkonga iz Vung Taua prodavali su našu dobru hranu u gradu, koristeći kamione američke vojske za dostavu, naši vojnici su morali da kupe svoju hranu nazad da bi dobili pristojan obrok, nekako me nasmeje pomisao na naše „hrišćanske“ vojne lidere, koji upiru prstom u korupciju u Avganistanu, sledeći Halibarton u Iraku.
Jedan od naših kuvara bio je toliko ogorčen zbog pripreme obroka od vodenog bivola ubijenog u pucnjavi, pa je napravio kolačiće od marihuane za naše yebite ssse kadrove (i otišao u zatvor govoreći o-yebote).
Gušteri su uzeli svoj deo od zarade taksi vozila, od onih taksija kojima je bilo dozvoljeno da koriste premijum parking ispred kapije naše baze, yebite ssse su na ovaj način povećali vozarinu, a naši vojnici su zglobnom raketom i kugličnim ležajevima odvezli taksi od kapije, mrmljajući: „yebeni yebite ssse“.
To nas je sve uvalilo u nevolje i postali smo yebite ssse koji se ispovedaju u formaciji. Naš yebi ssse, prvi narednik: „Želim taj uređaj i želim da odgovorni iskorače napred i stanu u sredinu!“ Sa zadnje strane formacije: „Yebi ssse“. To je došlo iz mog odreda i odjednom je prvi narednik bio u zadnjem delu naše formacije, viknuo u moje lice: „Vest! Ko je to rekao!!“ Sa prednje strane formacije dolazile su reči: „Yebi ssse“.
Scena „Bigus Dikus“ u Monti Pajtonovom filmu „Žitije Brajanovo“ MORALA je biti inspirisana ispitivanjem „yebi ssse“ u Vung Tauu.
A jedan momak koga sam znao iz našeg društva i koji je išao u crkvu, naš zaluđenik za Isusom, bio je dobar momak, nikad nam to nije naturao u lice, ali većina nas uopšte nije poznavala pobožnost i uradili smo sjajan posao na obnovi ratom razderanih helikoptera.
U kampu Frenzel-Džouns (Long Bin), 1970. godine
Zvali smo ga O, bez šale, jednostavno tako, O. Iza njegovih leđa neki su ga zvali Psih-O, jedan od njegovih saboraca iz borbenih helikoptera rekao mi je da se O seksualno uzbudio u borbi. Mislio sam da je to zanimljivo, ali koga je briga? O je bio ubica i to dobar, a to je bilo najvažnije u našem poslu.
Ali ubicama, u vojsci, ne samo na ulici, mora se upravljati, kao jednom kada sam išao da obavim neke stvari i O je želeo da pođe sa mnom, jer je usput mogao da kupi dobre cigarete sa marihuanom pojačane opijumom. Slučajno su ih vojnici obično nazivali ‘o-džejs’, prilično prikladno… Zastao sam na jednoj tezgi na autoputu između Long Bina i Sajgona, gde je O obavio kupovinu, izašao sam iz kamiona i razgledao ponudu, kad su se najednom O-ove oči iznenada zakolutale uvis iza kapaka i ponovo izašle odozdo, druga osoba… iz džepa je izvukao pištolj kalibra 38 i spremao se da puca u svog trgovca drogom zbog manjka kusura, uleteo sam između njih, gurnuo O-ovu ruku kojom je držao pištolj, ostvarili smo kontakt pogledom i video sam da je, kada sam mu rekao „Uđi u kamion O, idemo…“, prepoznao da nisam bio zavisnik od marihuane, već da sam samo bio radoznao.
O je bio topnik kalibra 50 na helikopteru modela Bell UH-1-H preuređenog u top, zastrašujuću mašinu za ubijanje u koju je bio spakovan O-ov 50 Cal, kao i modifikovani XM-27 „mini“ sistem topa: velika zapremina, višecevna, moderna puška Gatling velike brzine, kojom upravlja posada, od 7,62 mm, vođena električnim motorom – na brodu je bio bacač granata, takođe ručne bombe, koje bi posada jednostavno mogla da izbaci iz aviona (naše posade su letele sa uklonjenim vratima) to je uključivalo fragmentaciju i granate sa „belim fosforom“… bela granata od fosfora bačena u neprijatelja pozicioniranog sa maskirnom nadstrešnicom za skrivanje, može biti posebno efikasna u panici i izbacivanju ciljeva na otvoreni prostor, gde ih je lako ubiti. Ne sećam se da su nas ikad učili da je ovo ratni zločin koji krši Ženevsku konvenciju, ili možda još nije bio zabranjen, ali sumnjam da bi to bilo važno … radilo se o ubijanju naoružanog neprijatelja u borbi i zvalo se „šta god da deluje“.
Biti dobar ubica ne dolazi prirodno nikome, a većina nas je, za razliku od O, morala da nauči. Mnogi su naučili da ubijaju, učeći da mrze. Sećam se kako se jedan od mojih kolega vojnika smejao tome što su bacili CS granatu (suzavac) na budističku pogrebnu povorku, dok su preletali na niskom nivou… Mislio sam da je to prilično podlo, ali to je za njega bilo emocionalno preživljavanje, naučio je da mrzi „kosooke“ kako bi bilo ispravno to što ih ubija. Možda još uvek održava svoju mržnju i emocionalni opstanak pričajući ratne priče, u pijanom stanju u klubu veterana stranih ratova.
Nijedan od vojnika koje sam poznavao nije verovao da su bezbožni komunistički neprijatelji naših političkih lidera „sotonina deca“, koje bismo mogli redom ubijati, uključujući i njihove porodice… to se događa i dan danas sa našim specijalnim operacijama u Avganistanu… Naši vijetnamski vojnici prihvatili su predaju i nikada nisam čuo za neko ubistvo civila, osim za masakr u Mi Laju i ubistvo koje sam ja sprečio. Ali naše posade su imale puno prilika „ispravno je jer ih mrzim“ da rade stvari poput ispuštanja suzavca na venčanja i sahrane na otvorenom… jer smo većinom leteli malo iznad nivoa krošnje… kako bismo bili kratka i prolazna meta od bilo kakve neočekivane neprijateljske kopnene vatre.
Povratak u Vung Tau
Ne znam ili se ne mogu setiti ko je to započeo. Možda je vojnik pukao i rekao „Pokazaću vam jebi se!“ Bio je mrak, vikend. Između trideset i četrdeset nas nije išlo u grad iako smo imali izlaz, jer nismo imali novca ili jednostavno nismo marili. Brojni yebite ssse bili su posebno glasni te noći. Neko je pronašao štap i počeo da ubija yebite ssse, a vojnici su se iznenada mobilisali kao da im je naređeno da napadnu i krenuli su divljački da ubijaju guštere. Iznete su baterijske lampe. Locirano je sve više štapova za ubijanje. Trajalo je to možda dva ili tri sata, sve dok živi yebi ssse nije mogao da se nađe. Tela guštera bila su svuda.
Ako smo išta mogli naučiti u Vijetnamu, jeste: čak su i gušteri bili predodređeni da nas mrze.
Ronald Thomas West 