Obrazovanje i špijunaža

U procesu pristupanja Evropskoj uniji, koja je apsorbovala bivše socijalističke države, postoji „trik poglavlje“ koje se otvara, i odmah zatvara, kao puka formalnost. To je poglavlje 26 koje se tiče „Kulture i obrazovanja“, gde je dato obrazloženje zašto je ovo poglavlje samo formalnost:

“oblast kulture i obrazovanja ne podrazumeva zajedničke kriterijume za usklađivanje sa EU, a samim tim ni merila za zatvaranje.”

Ako kulturu ostavimo po strani, na prvi pogled bilo bi neobično što ne postoji merilo Evropske unije za usaglašavanje ili zahtev za određenim obrazovnim vrednostima ili standardom. Razlog postojanja ovog neobičnog izostanka nesumnjivo bi iznenadio (ili izazvao poricanje) kod onih koji se najviše bave obrazovanjem, češće bi iznenadio prosvetne radnike u manjoj zajednici, a izazvao poricanje kod akademika na nacionalnom političkom nivou. Kratko objašnjenje ovog neobičnog izostanka je, ako bi postojao standard Evropske unije sa kancelarijom i vezom sa onim političkim nameštenjima kojima je dodeljen zadatak obrazovnih vrednostih unutar različitih vlada nacionalnih država, ovo bi pružilo opipljiv cilj, koji je nepoželjan za plan zapadnoevropskih obaveštajnih agencija u nastojanju Evropske unije da te države prilagodi određenoj perspektivi; uz napomenu da su društvene perspektive značajan deo valute nekoliko profesionalnih propagandista obaveštajnih agencija.

Ova kratka obaveštajna procena detaljno opisuje nevidljivo (većini običnih građana) potkopavanje obrazovanja u evropskim, bivšim socijalističkim državama, od strane spoljnih špijunskih agencija, prvenstveno Nemaca, u njihovom naporu da povrate imidž i steknu uticaj.

Civilno društvo „nevladinih organizacija“ (NVO) ima dugu istoriju kao paravan kroz koji se sprovode razni oblici špijunaže. Obično se ova vrsta špijunaže sprovodi regrutovanjem „ćelija“ u okviru organizacija, u kojima mnogi ili čak većina zaposlenih u NVO nisu upućeni, ali naslućuju da postoji tajna organizacija namerno umetnuta unutar njihove organizacije.

Ove nevladine organizacije, koje deluju izvan zapadne Evrope, tesno su isprepletene tapiserije, gde su svi aspekti oblikovanja „političke kulture“ bivših socijalističkih država pažljivo i vešto izrađeni, da bi dobili podršku javnosti u pokretanju nacionalnih država putem povratne sprege, gde „kultivisanje“ i „oblikovanje“ stranog cilja nije jedini zadatak; već je i propaganda za stanovništvo država iz kojih potiče socijalna subverzija takođe važna za cilj. Model za postizanje ovoga je istorija evangelizacije u zapadnom hrišćanstvu; donošenje „dobrih vesti“ (jevanđelja) neverniku malo se razlikuje u socijalnoj psihologiji zapadne Evrope od „reformisanja“ bivših socijalističkih država.

Primer za to može se naći u nemačkoj nevladinoj organizaciji, N-OST, medijskom koncernu za „razvoj demokratskih medija u istočnoj Evropi“ koji je povezan sa pravim konglomeratom paravana špijunskih agencija, uključujući Nacionalni fond za demokratiju CIA-e, ne samo nemačko ministarstvo spoljnih poslova, već posebno Konrad Adenauer Siftung koji zajedno sa Hrišćansko-demokratskom unijom Angele Merkel čini politički aparat koji obučava i „rehabilituje“ nacistički SS slaveći antiruske radikale koji su srušili vladu Ukrajine 2014.

U špijunaži, postoje tri osnovna sredstva za prodor i / ili korišćenje neprijateljske organizacije u svoju korist:

1) Pridobijanje zaposlenog na neki način kao što je ucena, seks, podmićivanje ili pozivanje na psihološku slabost poput rada na nečijoj savesti ili ideologiji, i ubeđivanje da postane imovina vaše organizacije (agent / izdajnik)

2) Postavljanje vlastitog službenika u organizaciju kao zaposlenog (špijuna)

3) Korišćenje psihologije i dezinformacija kako bi ubedili osoblje organizacije da radi u vašu korist i / ili počine dela protiv sopstvenih interesa (lažna zastava / prodaja)

Uobičajeno bi bilo da se svaki od ovih pristupa procenjuje pojedinačno i u različitim kombinacijama i / ili varijantama prilikom planiranja operacije. Ova procena započinje trećom metodom, budući da se odnosi na obrazovanje i nastavnike u ciljanoj državi.

Prodor (i zaklon) strategije špijunske agencije nalazi se u praksi NVO-a da ciljaju na i manipulišu studentima i osobljem univerziteta koji nisu svesni toga i daljim (krajnjim, političkim) ciljevima kroz praksu empatije putem socijalizacije i srodne obrazovne „obuke“ koja zapravo manipuliše psihologijom, da bi se „oblikovale“ simpatije ljudi putem onoga što bi se moglo nazvati „mekim kultivisanjem“ predrasuda. Špijunskim jezikom, ovo je gajenje „agenata“ (koji nemaju ni najmanju predstavu šta im se događa) pod lažnom zastavom „rasprodaja“. Poenta je u tome, kada ste oblikovali nečiju psihologiju da postane sredstvo za vašu strategiju u, na primer akademskoj zajednici, imate savršenog „mandžurijskog kandidata“, bez obzira na to da li je taj diplomirani student tokom svog obrazovanja i karijere postao profesor ili činovnik, nevladina organizacija ga je oblikovala, a da on toga nije svestan, u radno sredstvo za stranu obaveštajnu agenciju.

Kada strani interes stvori dovoljno ovih „oblikovanih“ mentaliteta u ciljanim državnim institucijama, on postaje samoreplikujući društveni organizam, koji započinje svoj život i vremenom postaje sve veći fond talenata pomoću kojeg, na primer, univerziteti preoblikuju istoriju ili postižu druge ciljeve. Do nekog trenutka u ovom procesu, ako sve ide po planu, veći deo ključnog rukovodstva u obrazovanju, na vrhu socijalne strukture ciljane institucije, postaće strano sredstvo u svrhu manipulisanja interesima ciljane države.

Najskrovitije (i najvažnije) od ovih NVO su one koje se bave obrazovanjem, primenjujući „dugu igru“, idući za studentima univerziteta, gde se inteligentnija, ali i povodljiva omladina, izlaže uticaju i legalnom obliku podmićivanja putem stipendija i obrazovnih mogućnosti u inostranstvu, gde će ove buduće „ručno birane elite“ naučiti da služe spoljašnjim interesima, a suprotstavljenim njihovim sopstvenim nacionalnim interesima. Možete videti ove programe kako se oglašavaju putem izjava o misijama koje su od nedavno dostupne preko Konrad Adenauer Siftung (KAS).

„Sarađujemo sa državnim institucijama, strankama, organizacijama građanskog društva, kao i odabranim elitama, izgrađujući usput snažne partnerske odnose. Posebno stremimo da ojačamo političku saradnju u oblasti razvoja saradnje na nacionalnom i međunarodnom nivou na temelju naših ciljeva i vrednosti.“

„Kako bismo razgovarali o važnim društvenim pitanjima i stavili ih na politički dnevni red, KAS organizuje konferencije, panel diskusije i predavanja. Pored toga, organizujemo seminare, radionice i simulacione igre kako bismo ispunili naše ciljeve u vezi sa političkim obrazovanjem, konsaltingom i obukom.“

„KAS … deluje u čvrsto povezanoj mreži institucionalnih partnera. Među njima su [parlament], predsednička administracija, kao i … strukture političkih partija, nevladine organizacije, univerziteti i istraživački centri.“

To su pažljivo izrađeni programi „lažne zastave“ u kojima se buduća inteligencija ciljane nacionalne države pažljivo prilagođava kulturnim perspektivama, o čemu vode računa inicijativne agencije ili strane tajne službe.

Na primer, Konrad Adenauer Siftung ima kancelariju u Beogradu od 2001. godine. Ova organizacija gaji akademike u Srbiji već skoro dvadeset godina; gde je štićenik KAS-a koji je 2005. godine diplomirao na univerzitetu verovatno veteran sa 15-godišnjom karijerom jedne ili druge državne institucije, političke stranke, univerzitetskog akademika ili direktora. Sve ovo su ljudi čija je psihologija i perspektiva „oblikovana“ tako da odgovara perspektivi zapadne Evrope, sa „mekom predrasudom“ nastalom pozivanjem na „sofisticiranost“ i „superiornost“ zapadnoevropskog obrazovnog modela i postojećih univerziteta, na kojima će istočnoevropska akademska omladina biti zavedena stanovištem koje je štetno za njegov ili njen nacionalni interes.

Ukratko, ovo je vešt oblik zavođenja, tipičan za psihološke operacije tajnih službi, koje se igraju sa egom putem laskanja, začinjeno prilikama, kroz, između ostalih, formalna udruženja „jednakih sa jednakima“, navodnog odnosa vaspitač sa vaspitačem. Upletena laž je jednostavna; „Ovo je dobro za čovečanstvo, dobro je za vašu naciju i dobro je za vašu karijeru.“

Iz ovog pažljivo odgajenog „fonda talenata“ narcizma, biće urađena procena pojedinaca kako bi se utvrdilo ko će najbolje odgovarati određenim „gambitima“ koji će biti načinjeni u subverziji ciljanog većeg društva. Neki će biti skloni tome da iskreno „veruju“ u svoju „misiju“, bez obzira na to što simptomi ukazuju na obrnut slučaj u stvarnosti (poricanje). Drugi bi mogli pokazati slabost karaktera što ostavlja prostor da se u budućnosti ta osoba zarobi mitom ili drugim oblikom korupcije i zadrži potencijal za ucene. Seks je isprobana i potvrđena formula, posebno beleženje susreta neotkrivenih homoseksualca, gde se prilika da se jedan od njih uvede u seks sa maloletnim partnerom smatra „vrhunskim“ razvojem „talenta“. To su ljudi kojima će biti omogućen otvoreniji pristup “moći“, bilo pozivom na diplomatska društvena dešavanja ili drugim sredstvima.

Taj „premijum talenat“ će zatim biti postavljen što je moguće bliže vrhu političkih struktura; ali ne bi nužno trebalo da bude, na primer, „ministar“ ili njegov direktni pomoćnik. Ponekad je poželjno da ove položaje moći zauzimaju manje inteligentne (i intelektualno nesigurne) političke persone, na koje se može uticati, ali su i potrošne u slučaju kada, ako željeni ishod zakaže, sposobnost odgajenog talenta da utiče na događaje ostane netaknuta i dostupna za neku buduću poziciju uticaja i rada.

U slučaju da, na primer, srpski ministar obrazovanja postane meta običnih prosvetnih radnika (nastavnika i činovnika nižeg nivoa) zbog neke naizgled nekompetentnosti, kao što je istorijski revizionizam u udžbenicima koji su dostupni za kupovinu školama, uzeti zajedno sa novim kompjuterizovanim administrativnim alatima obrazovnog sistema nabavljenih od stranih preduzeća, kao što je to Sindikat prosvetnih radnika za Moravički okrug naveo kao slučaj u Srbiji u proleće 2020. godine. Da su razlozi prosvetnih radnika za pobunu bili potkrepljeni i pobuna bi bila uspešna s otpuštenim ministrom obrazovanja, a zapravo se dogodilo to da je samo jedna zmijska glava odsečena nečemu što predstavlja Meduzu; jer pobunjeni prosvetni radnici vertikalno posmatraju horizontalnu konstrukciju. Zbog ove činjenice, velike su šanse da će svaki sledeći politički subjekt koji stupi na mesto ministra zavisiti od istih sredstava povezanih sa ministarstvom ili ubačenih u njih, što dovodi do još jedne manifestacije glave iste Gorgone.

U međuvremenu, kontraobaveštajne službe biće uglavnom usredsređene na vojna pitanja, u okolnostima kada će obrazovanje, iako možda nadgledano u smislu klasične špijunaže (špijuni), uglavnom biti ostavljeno da funkcioniše „normalno“. Većina gajenih agenata u ovom sektoru u suštini nisu upoznati sa sopstvenim ulogama, a oni koji su ucenjeni i / ili dobrovoljne izdajice, smatraće se kao manja pretnja kada analiza troškova utvrdi da bi raščišćavanje i obezbeđivanje obrazovanja bili prevelika cena; jer će optužbe i rezultujući zakonski mehanizmi, o kojima bi se histerično izveštavalo u zapadnim propagandnim mašinama, biti prikazani u svetlu „političkih progona“ koji državu izlažu međunarodnim sudskim postupcima.

U osnovi, ono što su razradile tajne službe zapadnog sveta je uglavnom legalni metod oblikovanja budućnosti država poput Srbije; putem uticaja u obrazovanju u obliku zakonskog podmićivanja kroz socijalizaciju, stipendije i druge „privilegovane“ mogućnosti, negujući perspektive u akademskoj zajednici. Ruski metod rešavanja okolnosti ove prirode nedavno je zahtevao da se strane NVO registruju kao agenti i ograniče svoje aktivnosti; čak idući toliko daleko da zabrane neke organizacije. Ali Rusija nema pretenzije da se pridruži EU, a EU ima malo efikasnih alata za prinudu u Rusiji.

Kada je u pitanju istorijski revizionizam, to će biti na tanjiru u sve širem meniju oblikovanja buduće perspektive Srba; u tom slučaju treba primetiti kako je istorijski revizionizam oslonac zapadnoevropske strukture sa kratkim primerom nikoga drugog do samog Konrada Adenauera.

„Braća Dales su bili izdajnici“ – sudija Vrhovnog suda SAD Artur Goldberg

Džon Foster Dales, državni sekretar (ministar spoljnih poslova) Dvajta Ajzenhauera, i njegov brat, direktor koji je najduže služio u CIA, Alen Dales, bili su predratni (Drugi svetski rat) poslovni partneri sa Trećim rajhom.

U godinama neposredno posle rata, obojica su imala ključnu ulogu u rehabilitaciji mnogih najopasnijih ratnih zločinaca Rajha, u partnerstvu sa vladom Konrada Adenauera. CIA, u vreme Alena Dalesa, je spasila, u velikoj meri, obaveštajni aparat Istočnog fronta Trećeg rajha i zajedno sa angažovanjem najmanje stotinu bivših oficira SS-a i Gestapoa, stvorila „Gelen organizaciju“ (nazvanu po njenom komandantu, Rajnhardu Gelenu, Hitlerovom šefu antisovjetske obaveštajne službe i najvećem ratnom zločincu), koja je potom dodeljena Konradu Adenaueru kao nemačka posleratna tajna špijunska služba ili BND (Bundesnachrichtendienst). Konrad Adenauer je i sam bio saučesnik u pomilovanju osuđenog ratnog zločinca Alfreda Krupa, koji je je primenjivao robovske uslove rada (uglavnom Rusa) pod nadzorom Gestapo-a u svojim fabrikama, koje su snabdevale nacističku ratnu mašinu. Krup je pušten iz zatvora i vraćeno mu je lično bogatstvo.

„Poglavlje kolektivne krivice za militariste, zajedno sa aktivistima i korisnicima nacionalnog socijalističkog režima, mora biti završeno jednom i za svagda. Mislim da sada treba da završimo sa ovim raskrinkavanjem nacista“ – Konrad Adenauer

Ništa od ovoga nije štampano u zapadnoevropskim istorijskim knjigama, slučaj istorijskog revizionizma koji prikriva lažnu „rehabilitaciju“ nacista.

Istovremeno, „ambasador“ Arndt Frajtag fon Loringhoven, bivši pomoćnik direktora nemačke tajne špijunske službe (BND) i donedavni šef obaveštajne službe NATO-a, sin je Hitlerovog poslednjeg službenog obaveštajnog oficira Berndta Frajtaga fon Loringhovena. Više je nego ironična simbolika konteksta koji se provukao u onlajn obrazovanju koje je sprovela srpska država, da je NATO zapravo „mirovna organizacija“.

„Nema ni najmanjeg razloga poistovetiti nacionalizam, što je želja naroda da bude ono što jeste, sa imperijalizmom, što je želja naroda da spreči druge narode da budu ono što jesu“ – Siseli Izabel Ferfild

Uprkos pronicljivom zapažanju Ferfildove (u možda najboljoj obaveštajnoj proceni ikada napisanoj o Balkanu – Crno jagnje i sivi soko) u vezi sa stvarnom prirodom nacionalizma, savršeno je predvidljivo da bi svaki pokušaj srpskih prosvetnih radnika i političara da isprave ovu okolnost ispunio imperijalističke ambicije NATO-a i EU kojom dominira Nemačka, propagandnim optužbama za „nacionalizam“, oslikavajući sve srpske rodoljube jednim kistom, jednom rečju koja je postala oružje; bez obzira na karakter pojedinaca. Drugim rečima, trubeći reč „nacionalista“ i upirući prstom, zapadnoevropska propagandna mašina će poslati poruku sopstvenim narodima „ovi Srbi se ponašaju kao pavijani koje treba postaviti na svoje mesto“, odnosno oni koji su bliski pravim nacistima, prikrivajući sopstvenu istoriju i motivacije, optužiće Srbe da se ponašaju kao nacisti.

„Dajte mi dete do njegove sedme godine i nije me briga ko će ga posle uzeti“ – Ignasio de Lojola

Ova izjava, koja navodno pripada „učitelju“, osnivaču Društva jezuita, od najveće je važnosti za kontekst ove situacije. Ako Srbija, kao što je planirano zajmom Svetske banke od pedeset miliona evra, nastavi sa obaveznim državnim obrazovanjem od navršenih tri godine sa onom vrstom spoljne „stručnosti“ zabeležene u gore navedenoj proceni, osvajanje nacionalnih država od strane zapadnog carstva biće dovršeno. Kao posledica toga, sposobnost Srbije da proizvede genija biće ugašena. U dosadašnjem obrazovnom modelu, u kom dete započinje redovnu školu uzrasta 6-7 godina, iako sigurno nije dostupno svima prema porodičnim okolnostima, postoje deca predškolskog uzrasta koja će istraživati i razvijati um na načine koji ukazuju na buduće kreativne genije koji isključuje jednoobrazno obrazovanje koje počinje sa tri godine. Dete prirodno obdareno inteligencijom, koje tokom dana čuvaju bake i deke, što može, s vremena na vreme, nekako podsećati na metod Marije Montesori, ili na drugi prirodni razvoj pametnog dečjeg uma, mapiranje uma na način koji otvara vrata budućem geniju. Ova prilika im je otrgnuta.

Konačno, završni udarac obrazovanju u Srbiji već je u zamahu; gde je školama ukinuto pravo na disciplinsku metodu, a „liberalna“ metoda dopušta neposlušnost i nepoštovanje sa ciljem ometanja nastave, časova i kvaliteta obrazovanja, ne samo da pljačka pristojne učenike, već će oterati iz srpskog obrazovnog sistema mnogo budućih bistrih i posvećenih umova ili onih strastvenih profesionalaca koji su zaista posvećeni deci. Nakon toga, jedino kvalitetno obrazovanje biće ono privatno obrazovanje koje je dostupno eliti.

Za ponovo oživljeno Nemačko carstvo potrebno je neuko srpsko građanstvo.