Možda je za ovaj esej najbolji uvod opis gde NEĆETE naći vođstvo i zašto. To je u američkom istorijskom kontekstu sa dodatim formatom pripovedanja koji potiče od američkih urođenika; gde su međusobno povezani metapodaci spojeni nitima, tako da osporavaju američki izraz zapadnih kulturnih pretpostavki. To će najbolje razumeti (i namerno im predstavlja izazov) oni prilično kompetentni u američkom istorijskom i društvenom kontekstu. Međutim, ovaj esej bi takođe mogao biti zanimljiv onim međunarodnim čitaocima koji žele da istraže bilo koji od nekoliko aspekata razvoja američkog karaktera (i stanje propadanja), a posebno bi ovaj esej trebalo da zanima Srbiju, imajući u vidu preuveličanu ulogu koju trenutno SAD igra u srpskoj istoriji.
O politici „nade“
„Nada je večita“ – cinizam je u obliku narodne poslovice. Zanimljivo je da su, prema iskustvu ovog autora, ovaj cinizam primenile ličnosti koje su uložile veliki trud i rad kako bi upravile američki državni brod u smeru sa lošom perspektivom. S tim u vezi, izraz se može posmatrati kao lična satira, uperena ka samom sebi, zasnovana na principijelnom delovanju; gde je nečija posvećenost traganju za onim što je ispravno i časno iz razloga odbijanja bilo kakvog kompromitovanja etike, u suštinskoj strukturi sopstvene države. Ova osoba, iako sigurno nije sama u tako principijelnom poduhvatu, izuzetak je, a ne pravilo.
Što se tiče drugog tipa ličnosti, onaj koji cinično iskorišćava „nadu“ jednostavnih, običnih ljudi, to jest sociopata u onome što predstavlja intrasocijalni odnos grabljivica-plen, „plen“ je taj kome je najpotrebnije da preispita gde se „vođstvo“ ukršta sa „nadom“. Ova misao je zasnovana na činjenici da smo stigli do mesta masovne manipulacije čovečanstvom, na dosad neviđenom nivou propagande, gde se vođe proizvode, bilo da bi prodavali „nadu“ ili u svrhu obojene revolucije (iskorišćavanje nade), između ostalog.
„Ogromna ekspanzija komunikacija u Sjedinjenim Državama dala je ovoj naciji najprodorniji i najefikasniji aparat za prenošenje ideja. Svaki stanovnik je neprestano izložen uticaju naše rasprostranjene mreže komunikacija, koja doseže u sve krajeve zemlje, bez obzira koliko su udaljeni ili izolovani. Reči neprestano udaraju u oči i uši Amerike. Sjedinjene Države su postale mala soba u kojoj se jedan šapat uvećava hiljadama puta“ – Edvard Bernajs, „Inženjerstvo saglasnosti“
Od Johana Gutenberga preko Markonija do Microsoft Explorer-a, za nešto manje od 600 godina, pozivajući se na sposobnost manipulisanja putem ljudske osobine, ateista Ričard Dokins je pokušao da objasni kao „mim“ (pojavni redosled razmene informacija koji se ne može odvojiti od ljudskog duha), moć alata sociopata za manipulisanje eksponencijalno se povećala.
Najobičnija „nada“ (običnih ljudi) je pogrešan naziv; trebalo bi je bolje izraziti kao „želju“ koja nije ni naročito novčana ni zlurada. To je želja za običnim, jednostavnim i smislenim životom, u kome čovek radi i biva nagrađen osećajem sigurnosti; životom, u kom bi trebalo da postoji mnogo malih zadovoljstava, koja su antiteza ličnom carstvu ili mnogim komplikacijama koje nosi dosezanje izvan zidova svog doma i granica svoje zajednice. Ova hipotetična osoba je (u modernoj zapadnoj mitologiji) opisana kao „so zemlje“ ili bi se moglo reći farmer, mlinar, pekar, prodavac … svi oni koji su poštovani u malom susedstvu, sa nekolicinom onih, ili ih čak i nema, koji teže državnim poslovima ili da sede u nekom senatu.
Zatim, manifestuje se „tamna strana“ pismenosti; poput kosmosa demonske kontrole gde „sloboda“ insistira na tome da slobodoumni (a ne slobodarski) korporativni neofeudalizam gura lice malih naroda u konzumerizam, dok se ne uguši duh, a sve što je razumno čini se da je van domašaja.
Počinje privlačnošću i zaljubljenošću; ideja „napretka“ je neizbežno stanje čovečanstva, i tako obični ljudi bivaju usisani u mašinu masovnih medija, gde zapravo neminovno postaju robovi dugova, zagrizavši mamac za samopoboljšanje kao svoju sudbinu.
Možda je najciničniji primer u istoriji kada su oslobođeni Crnci u Sjedinjenim Američkim Državama nagovoreni da se odreknu 40 hektara i mazge, kako bi se preselili na sever i radili u fabrici u kojoj je, u kratkom vremenskom periodu, za jednu ili dve generacije, kapital nestao iz upravo tih fabrika što je ove ljude ostavilo na cedilu, bez ikakve tržišne veštine, a samodovoljnost (lični suverenitet) sveden je na puko sećanje.
Vrlo kratko pre toga, tržišni krah 1857. godine koji je okrenuo naglavačke živote nebrojenih američkih belaca, koji su kupili „san“, a njihovu „nadu“ sveo na „veliko buđenje“ koje nije uspelo, osim da ubrza pretvaranje ekonomski raseljenih u nevoljni oslonac „Manifesta sudbine“. Ovaj osnovni temelj „Američke izuzetnosti“ („Američka izuzetnost“ američke imperije globalni je klon „Manifesta sudbine“ ili osvajanja urođenih naroda), gde je mim „nade“ nadahnute očajanjem, pogrešno nazvane „Veliko buđenje“ u društvenoj samoobmani, poslednji put viđen u hrišćanskim „preporodima“ koji su širili vojskom Konfederacije, koja je ubrzo potom poražena u agoniji građanskog rata; preteča onoga što bi lako moglo doći na globalnom nivou.
U proseku, oko sedamdeset i neku godinu, od Američkog rata za nezavisnost i kraha, preko reprize kraha i Američkog građanskog rata, do kraha berze 1929. i Drugog svetskog rata (američka istorija ne može da „poseduje“ Prvi svetski rat), do predstojećeg kraha i širenja ratova koji će spasiti imperiju 21. veka, još uvek nije viđena prava generacija „malih ljudi“ kojima je ispunjeno bilo koje obećanje u „potrazi za srećom“. Na kraju, svo bogatstvo, praktično sve, konfiskuje se u korist (profit) korporativnih ratnih huškača, više puta.
Prilike za trovanje stanovništva putem izuma Gutenberga, Markonija i Microsoft-a ne mogu se izbrojati, ali se mogu kvantifikovati u socijalnom smislu. Obični ljudi, koji žele samo poštenu priliku u jednostavnoj potrazi za srećom, upadaju, kroz nametnuta veštačka očekivanja koja se, jedno po jedno, iskorišćavaju zbog činjenice neizbežnog lažnog rezultata (zasnovanog na lažima), u dužničko ropstvo sa svim pratećim implikacijama, u okolnostima gde se obični, lakoverni građani instinktivno plaše za svoju budućnost, a mnogi od njih otupe ili još gore: postanu nasilno besni cinici. Pogledajte „preporod“ oličen u političkoj ličnosti Trampa i onoga šta će na kraju postati napredno-liberalni pokret, koji redovno truju oličenja „nade“ Baraka Obame, „opekotine“ Sandersa i politički korektnih zahteva (samoobmane) Aleksandrije Okasio-Kortez sa dve glavne baze (i nekoliko podbaza) kojima manipulišu do granice drugog američkog građanskog rata.
Konzervativci američkih crvenih država vođeni su dubokim (sujevernim) konzervativizmom iz daleke prošlosti zbog istinskog podsvesnog straha od nametanja „liberalne“ kulturne revolucije; liberali plavih država postaju radikalizovani (u netolerantnu „budnost“), jer percipiraju pretnju revanšističkim konzervativizmom, koji im zauzvrat nameće ono što smatraju arhaičnim društvenim vrednostima. Bez obzira na to koja strana prevlada, policijska država pobeđuje (dok se sve konačno i potpuno ne raspadne).
„Tiranin, da bi se držao svoje moći, potiskuje svakog nadmoćnog mislioca, uklanja dobre ljude, zabranjuje znanje i prosvetljenje, kontroliše svaki pokret građana i, održavajući ih u trajnom ropstvu, želi da se naviknu na podlost i kukavičluk, ima svoje špijune svuda da slušaju ono što se govori na sastancima, širi nesuglasice i klevete među građanima i time ih moralno osiromašuje, a dužan je da ratuje kako bi držao svoje podanike zaokupljenima i nametnuo im trajnu potrebu vrhovnog vođe “ –Aristotel
„Otkriće“ Dokinsa (mim) bilo je već odavno poznato u posmatranju ljudi; i za kratko vreme (u više navrata), zatrovani Gutenbergovim izumom, u primeru američkih generala Li i Džeksona, ciničnom manipulacijom verskim traktatom u moralne svrhe (podsticanje lažnog duha ili „veliko buđenje“) zlosrećnih vojski, koje su služile maltene samo za „preobraćanje“ južnjačkih vojnika SAD-a da postanu oni koji „veruju u Bibliju“, zagorčali su i uneli netrpeljivost u posleratnu društvenu atmosferu, što je postalo Kju Kluks Klan-ov Jug.
Ako je zapadno hrišćanstvo istorijski služilo za manipulisanje, postoji mali kontrast kada je „Prosvetiteljstvo“ poslužilo malo više od toga što je zatočilo običnog čoveka u samoiluzornu zamku lične slobode, zagarantovanu prevarama još od svog nastanka; ništa drugačije od farmera koji se ne može se osloboditi kiše, mlinara koji se ne može osloboditi farmera, pekara koji se ne može osloboditi mlinara, niti se male trgovine mogu osloboditi pekara. Svaka živa osoba u zapadnoj kulturi koja zamišlja da je nezavisna (ne uzimajući u obzir prethodno navedeno) ne primenjuje ništa više od onoga što je opisano u proteklih 2500 godina posmatranja:
„Njihov sud se zasnivao više na slepim željama, nego na bilo kakvom zvučnom predviđanju; jer je navika čovečanstva da nepromišljenoj nadi poveri ono za čim čezne i da suverenim razumom odbaci ono što im se ne sviđa“ -Tukidid
Vođstvo u vreme krize ne bi trebalo da potceni zlo kojem se čovečanstvo koje „napreduje“ pokorilo. Biti „osvešćen“ trebalo bi da bude sinonim za razbijanje iluzije o „nadi“, kada se radujemo onome što je mogućnost. Struktura koju je čovečanstvo izgradilo, posebno oni koji su usvojili zapadni model, daleko je od istinskog razumevanja šta znači zavisiti od kiše. Kada teret ove strukture dostigne tačku da slomi vlasnika prodavnice, i otkrije se da je potporna struktura prodavca (farmer-mlinar-pekar) nestala, u okolnostima kada farmeri, mlinari i pekari iz zajednica brzo postaju relikvije sećanja, inteligentno raskrinkavanje onoga što predstavlja opipljivu laž, trebalo bi da bude primaran fokus (pre propasti). Ako se kičma zajednice ne očuva netaknutom, a ne može se računati da će Bayer AG, Singenta i DowDuPont zaštititi ekonomski suverenitet bilo koje zajednice, a kamoli nacionalnu bezbednost hrane bilo koje nacionalne države, neće postojati kičma, jer multinacionalne korporacije nisu kičmeni stub, već više podsećaju na ljušturu.
Pravi lideri ne mogu biti lažovi, oni ne manipulišu običnim građanstvom suprotno od interesa zdrave zajednice i ne skrivaju stvarnost. Religija to čini, bilo da su to religije nauke i prosvetiteljstva, ili religija politike rimskog cara, koja oblikuje hrišćanstvo u instrument države, u kojoj je mudrost istorijskog Isusa hrišćanske kulture sahranjena Pavlovim izumima koji potiču iz grčkog paganstva, ili tačnije, krvnim žrtvama „misterioznih religija“ tog doba. Isus vas ne može spasiti, ali ako posvete pažnju njegovim autentičnim učenjima (npr. Beseda na gori), to može pomoći ljudima da se spasu.
I na kraju, vođstvo u vreme krize ne treba crpsti iz modela koji je proizveo krizu, to jest iz modela korporativne sociopatije. Ako postoji istinski duh koji će se manifestovati u takozvanom „dobu slobode“, koje je postalo medijsko igralište sociopata, to mora biti organski duh, koji neguje organsku inteligenciju po uzoru na poslovicu američkih urođenika:
“Duh nadahnjuje um čoveka, da bi znao šta da radi”
Razbijajući ljudima iluziju o „nadi“, pravo vođstvo će poslati Microsoft Explorer do đavola, ukazujući zajednici na inteligentno raskrinkavanje korporativnih struktura u procesu povratka na samodovoljnost; gde su napori izvan zajednice, čiju kičmu čine kiša-farmer-mlinar-pekar-prodavac na kraju neodrživi, naročito oni odvažni, „puste želje“ poduhvati korporativnog konzumerizma koji guše duh ljudi, u procesu razaranja kičme zajednice.
*
© 2021 Ronald Tomas Vest (Ronald Thomas West)
Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.
Ronald Thomas West 