Read in English |

Nacionalizam vs maligni nacionalizam vs imperijalizam

Biti (izdajnik globalizma) ili ne biti (izdajnik sopstvene kulture). Pitanje je sad.

Teza kako je predstavljena, u igri Šekspirovih reči, slabo prikriva komunikacioni trik; to nisu različite stvari, već iste. Između ova dva ne postoji pitanje u bilo kom smislu šta je zapravo predstavljeno, već samo posmatranje jedne činjenice sa različitim tumačenjem, iz različite perspektive.

Multikulturalizam u smislu globalizma, istorijski gledano, rezultat je osvajanja putem imperijalizma. Kraći primer bi bio Rim i „romanski jezici“, koji odražavaju stvaranje rimske lingvističke monokulture, koja se vremenom prelila u italijanski, rumunski, katalonski, španski, portugalski i francuski, koji su bili najzastupljeniji i delili katolicizam, osim Rumunije, koja je uglavnom pravoslavna zbog svog geografskog položaja i istorije, povezane sa onim što je postalo Istočno rimsko carstvo. U svakom geografskom slučaju, izvorni jezici su raseljeni, marginalizovani ili izumrli (uključujući Italiju, na primer etrurski), zajedno sa izvornim kulturama i religijama.

Na prvi pogled, ovo se može činiti kao iznenađujući rezultat. Kako su mnoge kulture postale ono što čini monokulturu? Kako su mnogi jezici i kulture podlegli jednom jeziku i kulturi, koji su postali nova porodica (bliskih) jezika i kultura?

Jednostavno je, kao što je latinski postao jezik kojim čovek treba da govori tečno, da bi kompetentno funkcionisao unutar intra-imperijalističkih struktura kao celine. Da li se ovo desilo preko noći? Ne. Ali, to se konačno DESILO; da bi funkcionisalo kao Galija, od koje je postala Francuska, zahtevalo je radnu upotrebu latinskog, kada je prilika dozvolila (ili je Rim zahtevao). Da bi čovek živeo i radio u Iberiji, od koje je postala Španija, ništa drugačije od naroda nekoliko iberijskih plemena koji su morali da savladaju latinski da bi funkcionisali u ekonomiji globalizma tog doba. Vremenom, svi su postali „romanizovani“ u novoj, pokrštenoj monokulturi. Multikulturalizam Rimskog carstva se tada stopio u novu monokulturu i Evropa je izgubila neprocenjivu količinu kulturne raznolikosti, uključujući izumiranje mnogih jezika.

Savremeni globalizam ne samo da ukazuje na ponavljanje ovog društvenog fenomena multikulturalizma, koji podrazumeva izumiranje kultura i stvaranje nove monokulture; već preti i ubrzanim procesom u doba takozvane „svetske mreže“ (world-wide-web).

Bila je to Siseli Izabel Ferfild koja je oštroumno tvrdila:

„Nema ni najmanjeg razloga da se nacionalizam, što je težnja naroda da bude ono što jeste, poistoveti sa imperijalizmom, što je težnja naroda da spreči druge narode da budu ono što jesu.“

Šta Ferfildova ovde želi da razreši? Citat je kontekstualizovan u događajima koji su doveli do Drugog svetskog rata, i događajima s njegovog samog početka, i invazije nacističke Nemačke na više evropskih država. Po shvatanju Ferfildove, francuski pokret otpora bi, naročito, bio pravilnije definisan kao „nacionalistički“ (patriotski), za razliku od njihovih nemačkih okupatora, koji bi trebalo da se preciznije definiše kao „imperijalistički“. U mukama koje su prethodile ratu, tokom propagandnih događaja samog rata, a posebno posle Drugog svetskog rata, ovaj nemački imperijalizam se, etimološki, okrenuo naglavačke, zbog jednostavne činjenice što su Nemci sebe deklarisali kao „nacionalne socijaliste“, usadili kao negativan termin „nacionalista“ i „nacionalizam“, a u stvari, ovo je izopačena upotreba reči koju ne treba razlikovati od patriotizma.

Da istaknemo, zdrav nacionalizam ne treba da se razlikuje od patriotizma, uključujući i nacionalne manjine, prema kojima istorijski postoji tolerantan stav. S druge strane, maligni nacionalizam (narcistički nacionalizam) može biti rezultat društvene mutacije stanovništva pod pritiscima, koji prete da ugroze njihovu kulturu i/ili siguran osećaj blagostanja. Nemci su radikalno doživeli ovu transformaciju, posle Prvog svetskog rata, zbog ekonomskih faktora, otežanih kaznenim uslovima uključenim u Versajski sporazum. Zbog šire imperijalističke istorije i mentaliteta zapadne Evrope (nasleđe Rima i katoličanstva, između ostalih istorijskih faktora i aktera), nemački „preporod“, nakon višestrukih pruskih inkarnacija (i ne zaboravimo etnički nemačku dinastiju Habsburg) je doživeo da je maligni nacionalizam neizbežno izražen u imperijalizmu. Stare navike se teško menjaju. Zdrav konzervativizam ili patriotski nacionalizam ne treba mešati sa malignim ili narcističkim nacionalizmom, posebno sa malignim nacionalizmom koji se prepliće sa imperijalizmom.

Takođe, današnje narušavanje demografske ravnoteže, sa velikim prilivom ljudi radikalno drugačijeg kulturnog pogleda, može dovesti do toga da se zdrav nacionalizam preobrazi u lokalizovani maligni nacionalizam, koji vidi da tolerancija jenjava i čak nestaje kako rastu društvene tenzije; na primer u onim mnogim slučajevima velikih predgrađa Evrope (na primer: Stokholm, Brisel, Pariz, Berlin) gde radikalna primena šerijatskog zakona de facto vlada čitavim naseljima u suprotnosti sa nominalno potrebnim sekularnim zakonom zemlje domaćina. Upravo ovo razaranje autoriteta preti tradicionalnom, autohtonom konzervativizmu i, ranije opušteniju, društvenu toleranciju mutira u društveno preživljavanje, vođenje instinktom, netoleranciju.

U ovoj varijaciji nacionalizma (patriotizma) 21. veka, koji je pod pritiskom da postane maligni nacionalizam, postmoderni liberali optužuju društvene konzervativce da u ovoj početnoj fazi naglašavaju da su „nacionalisti“ u pogrdnom smislu te reči, što je neiskreno. U stvari, liberali su ti koji doprinose budućoj i sve većoj „malignosti“ odbijanjem da brane sopstveno kulturno poreklo, što refleksno zahteva „toleranciju“ prema onome što predstavlja de facto rušenje poretka zasnovanog na vladavini prava u kulturi. U današnjem svetu, upravo su „liberali“ evropskog mentaliteta sa slabo prikrivenim carskim ambicijama oboje: i pomagač i gonič koji radikalizuje evropska društva. Države NATO-a su imperijalna sila koja stvara veliko, raseljeno stanovništvo (na primer Irak, Avganistan, Libija, Sirija i Ukrajina i neke zemlje podsaharske Afrike), a politika Evropske unije zahteva apsorbovanje mnogo miliona ovih naroda (uglavnom) radikalno različitih kultura; sa ugušenim otporom svakog pojedinačnog naroda EU.

Problem Viktora Orbana, dakle, nije samo zahtev Evropske unije da Mađarska „integriše“ brojno stanovništvo strane kulture u evropsku, ranije sufi, muslimansku zajednicu, koju agresivno prozelitizira radikalni, fundamentalistički vehabizam sponzorisan od strane Saudijske Arabije, već su njegov problem i imperijalne ambicije NATO-a. Ako su vojske NATO-a isto što i legije carskog Rima iz 21. veka, Evropska unija je administrativni aparat novog Rimskog carstva. Orbanov problem je što Mađarska pripada i jednima i drugima; efekat legija i posledica administrativnog aparata, sastavni su deo jednog uređenja nove imperije. Istini za volju, svako pravljenje razlike između NATO-a i EU je cepidlačenje; ovo nisu samo bratske organizacije, već potpuno spojeni sijamski blizanci.

Iz toga sledi, evropski demokratski sekularizam, a oni koji se nalaze u Orbanovoj situaciji moraju da se suoče sa tim, pokazuje da je nešto više od teorijskog pojma; njegove demokratske tradicije, navodno potekle iz Grčke, inspirisane „prosvetljenjem“, u stvarnosti više liče na zavist Gaja Julija Cezara prema ostavštini vojnih osvajanja, koje pripada Aleksandru III Makedonskom.

Postmoderni hibrid nemačkog imperijalizma i engleskog jezika

Ako je senat ovog novog carskog Rima u Strazburu, a sedište carskih legija u Briselu, careva rezidencija je u Berlinu. Pošto se poslednjih decenija agresivno širio, istovremeno projektujući sopstveno ponašanje na Rusiju, kao da veruje da je ta nacija nova Kartagina, možemo ukratko ispitati sadašnju imperijalnu ekspanziju Zapadne Evrope na Zapadnom Balkanu, da bismo procenili u mikrokosmosu ponavljanje istorije na makrokosmičkom nivou.

Kao što je navedeno u eseju Obrazovanje i špijunaža, obaveštajna procena nemačke obaveštajne agencije, Bundesnachrichtendienst, da se prilagođavanje/podrivanje srpske akademske zajednice „liberalnom“ političkom stavu vrši preko Konrad Adenauer Siftung u Beogradu, povezanog sa nemačkom Hrišćansko-demokratskom unijom, to je van domašaja da bi se povezalo sa političkim stavom Ursule fon der Lajen, dugogodišnje ministarke u vladi CDU (Hrišćansko-demokratske unije) premeštene na mesto predsednika Evropske komisije u vezi takozvanog „Autoputa mira“ Srbija-Kosovo:

„ „Zaista neverovatna stvar, on povezuje sa Austrijom i Grčkom i to je zaista pokretač za privredu Srbije, za trgovinu, za investicije. Ovo je ekonomski plan koji već funkcioniše u Srbiji i zaista mi povezujemo Evropu“, rekla je ona i dodala da većina mladih u Srbiji zaslužuje zeleniju, prosperitetniju i digitalnu budućnost.“

Da, možda, sve dok Novi Rim drži carsku legiju (NATO-v KFOR) u mestu, kako bi insinuirao da ova infrastruktura omogućava brzo kretanje savremene ratne opreme (tenkova, haubica, transportera), ako bi Srbija pokušala da ponovo potvrdi suverenitet nad okupiranom srpskom većinskom teritorijom na severu Kosova. Povrh ovoga, misionarstvo/prozelitizam finansiran od strane Saudijske Arabije i Turske, kojem je dozvoljeno da divlja na Kosovu, nastoji da umereni islam izvornih kosovskih muslimana bude zamenjen agresivnim i radikalnim vehabizmom. Ovo nije autoput do mira. O, da, i o toj „digitalnoj“ budućnosti za mlade; svetskom mrežom dominiraju Englezi, parlamentarci EU, da bi prešli etničke granice, govore na engleskom, akademici širom evropskih nacionalnih granica komuniciraju na engleskom, mnoge „međunarodne“ škole koje su dostupne današnjoj omladini predaju na engleskom, i međunarodna ekonomija i poslovni odnosi širom Evrope se vode na engleskom jeziku. Engleski je jezik novog carskog Rima i jezik buduće monokulture, koji bi trebalo da se pobrine da srpski i drugi jezici počnu da nestaju u ne tako dalekoj budućnosti.

Zatim, „sestrinska“ partija nemačke Hrišćansko-demokratske unije, bavarska Hrišćansko-socijalna unija (Bavarska je bila najmanje „denacifikovana“ nemačka država) poklanja Balkanu vansudski imenovanog (kršeći Dejtonski sporazum, jer ga ne potvrđuje Savet bezbednosti UN) visokog predstavnika za Bosnu Kristijana Šmita:

„Najava člana Predsedništva [Republike Srpske] Milorada Dodika da će govoriti o mirnom raspadu zemlje, kako je sada počeo da najavljuje, da raspusti vojsku i da vrati staru vojsku Republike Srpske. Mislim da je ovo vreme da jasno stavimo do znanja da međunarodna zajednica nije obavezna da ulazi u situacije u koje smo upravo dospeli devedesetih. Nema mirnog raspuštanja.”

Šmitov jezik o Republici Srpskoj je višestruko neiskren; nije se koristio termin „raspad“ (Šmitova hiperbola), nije bilo reči o „raspuštanju“ bosanske vojske, već o tome da bosanska vojska napusti teritoriju Republike Srpske sa zahtevom da svi srpski pripadnici te vojne snage koji izaberu da ostanu u njoj, treba da odu sa njom; i konačno, „nema mirnog raspuštanja“ izgleda kao slabo prikrivena pretnja da se vrate legije novog carskog Rima da zastraše „pravo na samoopredeljenje naroda“ Republike Srpske, utemeljeno na međunarodnom pravu. U stvari, pozivanje Republike Srpske na pravo na samoopredjeljenje, osnov na kojem je Milorad Dodik objavio „mirno povlačenje“, zasnovano je na povelji o Međunarodnim sporazumima Ujedinjenih nacija; Republika Srpska je priznati politički entitet sa etničkom većinom i stoga ima pravo da ostvari pravo na samoopredjeljenje putem plebiscita. Problem carske rezidencije u Berlinu sa ovim je u tome što međunarodno pravo pruža put ka nacionalnom suverenitetu Republike Srpske, a ovaj nacionalni suverenitet je u suprotnosti sa ciljem imperije. Sve u svemu, Šmit je dokazani lažov; u stavu Republike Srpske nema izražene namere da se vrati nasilju iz devedesetih, pre je ova pretnja nasiljem pretnja novog Rimskog carstva projektovana na Republiku Srpsku.

Još jedan „izaslanik“ koji ponavlja stav carske rezidencije u Berlinu bila bi Viola fon Kramon, izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, gurajući nos tamo gde mu očigledno nije mesto:

„[Izražavanje prava Republike Srpske na samoopredjeljenje] je jednostavno neprihvatljivo i ugrožava sav napredak koji je postignut u posleratnom periodu. Bosna i Hercegovina je još vrlo krhka, a opet složena, i mi pomno pratimo tamošnju situaciju, tražeći snažan evropski odgovor, odnosno sankcije za sve one koji potkopavaju suverenitet države, jačanje EUFOR-a na terenu i sprečavanje Hrvatske i Srbije da se mešaju u unutrašnje stvari Bosne i Hercegovine.“

Na sva usta lažna zabrinutost i pretnje nemačke plemkinje, čiji Hajnrih Bel Siftung u Beogradu, odslikava navike obaveštajnih službi Konrad Adenauer Siftunga u Beogradu, zabeležene u prethodno pomenutom, povezanom eseju „Obrazovanje i špijunaža“.

Ako bi se dozvolilo da se etnički hrvatski region (mirno) pridruži Hrvatskoj i dozvolilo da se etnički srpski region (mirno) pridruži Srbiji, bilo bi mnogo manje mogućnosti za ponovno oživljavanje malignog nacionalizma i sukoba iz ranijih vremena, samo bi preostao bošnjački entitet koji je dočekao džihadiste Al Kaide tokom balkanskih ratova devedesetih i od tada izvozi domaće uzgojene džihadiste u nekoliko imperijinih sukoba na Bliskom istoku. Opa! Novi Rim neće želeti da to bude izloženo bilo kom međunarodnom mikroskopu!! (uz napomenu da je Francuska izvezla daleko više). Rezultirajuća muslimanska bošnjačka država (po svoj prilici umerena) imala bi tri puta više stanovnika od Crne Gore, ali ova vrsta „inkluzivnosti“ nije entitet koji je dobrodošao u sadašnjoj imperijinoj zamisli. Umesto toga, razmaženo-post-moderno-teutonsko-plemensko-političko „plemstvo“ novog Rima, fon Kramon, više bi volela da se legije NATO-a vrate u Bosnu pod okriljem EUFOR-a, stvarajući veštačku multikulturalnu državu u kojoj tinjaju nerešene etničke tenzije.

Na kraju, ovaj novi Rim bi trebalo da ukaže na nešto sasvim drugačije od različitosti u pogledu propagande nasuprot stvarnosti; trebalo bi da bude razotkriveno da nova zamisao Imperije uključuje sve elemente koji ukazuju na reprizu degeneracije starog Rima. Sve je tu: imperijalne strukture, faktori koji ukazuju na buduće urušavanje iznutra i razvoj lingvističke monokulture, koja je predodređena da istisne i dovede do budućeg izumiranja veći deo kulturne raznolikosti koju Evropska unija tako glasno tvrdi da čuva.

Spojeni blizanci Evropska unija/NATO-v imperijalizam su oni koji trenutno stvaraju brojne slučajeve malignog nacionalizma i na taj način narušavaju mir nacija i izopačuju nacionalni patriotizam, što bi na kraju trebalo da ukaže na sopstvenu propast ovog novog Rima. Međutim, ovo nije pozorišni komad, ovim glumcima se ne može verovati jednako kao što oni sami sebi veruju.

*

Srbija

*

Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.

0 Comments Post your own or leave a trackback: Trackback URL

Leave a Reply

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: