Ovaj esej se odnosi na pitanje Kosova; gde su zapadne države (NATO i EU) odredile da Srbija nije podobna da upravlja manjinom (etničkim Albancima) na svojoj (srpskoj) teritoriji, već sada navodno (od strane Zapada) nezavisno Kosovo je podobno da upravlja manjinom (etničkih Srba).
Čini se da je EU zauzela stav „zanemarimo nepovoljnu činjenicu“ da su doskorašnji kosovski „lideri“ uhapšeni i isporučeni Međunarodnom tribunalu zbog zločina nad etničkim Srbima (uključujući i vađenje organa), a da i ne pominjemo ono što predstavlja puku retoriku (bez konkretne akcije ili izvršenja) koja se tiče repatrijacije 250.000 Srba proteranih sa Kosova u etničkom pogromu čišćenja, fabrikovanog od strane Albanaca, nakon NATO bombardovanja Srbije.
Što se tiče jedne prethodne repatrijacije EU, hrvatsko etničko čišćenje Srpske Krajine pokazuje nepošten stav EU; nema realnih očekivanja (i nikada ih nije ni bilo) od strane Evropske unije da će 200.000 Srba prognanih iz ove regije sa (nekada) većinski srpskim stanovništvom, biti dozvoljeno da se vrati u Hrvatsku i svoje domove. U međuvremenu, Hrvatska je primljena u Evropsku uniju.
Dakle, u kontekstu da Srbi nisu pouzdani da upravljaju etničkom manjinom Albanaca, ali Albanci jesu pouzdani da upravljaju manjinom Srba, EU de facto prihvata (stvarni ishodi, a ne politički nastup) upravo onu vrstu etničkog čišćenja koje je NATO bombardovanje trebalo da zaustavi?
NATO je „upravo dozvolio“ da se dogodi još jedan masovni pogrom kada su stekli kontrolu nad Kosovom? Ha. Možda ta albanska „većina“ nije bila statistički dovoljno velika da bi opravdala nezavisno Kosovo (i obezbedila sada tobože „nezavisnom“ Kosovu „pravo“ da bude domaćin Kampu Bondstil).
Sada, u ovom zamršenim pritiscima proizvoljnih jurisdikcija, koje su Srbiji nametnuli EU, NATO i američka vojna okupacija južne pokrajine Kosovo u Srbiji (Kamp Bondstil), to bi trebalo da je dovoljno da slomi logistiku nečasne igre zapadnih demokratija.
„Kamp Bondstil je glavna baza vojske Sjedinjenih Država pod komandom KFOR-a na Kosovu. Smeštena u blizini Uroševca u istočnom delu Kosova, ova baza služi kao sedište NATO-a za KFOR-ovu Multinacionalnu borbenu grupu Istok.“
Poredak je zanimljiv, kao i nomenklatura. Američka vojska prvo figurira („glavna baza vojske Sjedinjenih Država“) „pod“ (pazite kako se odigrava ova obmana) komandom KFOR-a … služi kao sedište NATO-a za KFOR-ovu Multinacionalnu borbenu grupu… „ili na dešifrovanom vojnom“ orvelovskom jeziku, NATO pod američkom dominacijom (svaki „vrhovni saveznički komandant Evrope“ NATO-a bio je američki general tokom čitave istorije NATO-a) drži „borbenu grupu“ na Kosovu. Ovaj jezik je potpuno u suprotnosti sa „održavanjem mira.“ Ovde je važno napomenuti, bilo je to vreme kada je ova okupatorska snaga imala 50.000 ljudi i bila raspoređena širom Kosova, kosovskim etničkim Albancima je „nekako“ bilo dozvoljeno da potisnu 250.000 srpskih civila sa Kosova u pogromu koji se može definisati samo kao etničko čišćenje kršenjem međunarodnih konvencija o ljudskim pravima.
Ukratko, drugim rečima, misija KFOR-a osnovana da zaustavi borbe između srpske vojske i Oslobodilačke vojske Kosova, nakon povlačenja srpske vojske, KFOR je očigledno stao na stranu Oslobodilačke vojske Kosova i „stajao na straži“ dok je OVK (pobunjeničkoj vojsci) dozvoljeno da potisne 250.000 srpskih stanovnika iz domova u svojoj zemlji, događaj koji je srpska vojska sprečila pre nego što je NATO uspostavio kontrolu.
Sada, ovo prethodno se razvilo u NATO-ovu „vlast“ izvedenu iz Rezolucije UN 1244, čiji jezik nije u skladu sa istorijskom stvarnošću …
„Da se reši teška humanitarna situacija na Kosovu, Savezna Republika Jugoslavija, i da se obezbedi siguran i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica svojim domovima“
…Uz napomenu da je Kosovo upisano u evidenciju UN-a kao teritorija koja pripada Srbiji (Jugoslavija je u to vreme bila zajednica Srbije i Crne Gore).
Ukratko, pod izgovorom „humanitarne intervencije“ putem Rezolucije UN-a koju NATO nikada nije nameravao da ispoštuje („videće se na delu“), ilegalna pobuna je geopolitičkom obmanom prerasla u odmetničku „državu“ kojom upravljaju OVK ratni zločinci koje obezbeđuje NATO.
„Transcendentna korupcija“ je vrednost koju sam dodelio stranama koje prihvataju „boju zakona“ (obloga legaliteta koja maskira korupciju) u kojoj je zakon stvoren da služi interesima autokrata (npr. Merkel), plutokrata (npr. Porodice Klinton i Bajden ), i oligarhije (npr. Evropska unija) i kada se uzmu svi zajedno ispada da vladaju pomoću najmoćnijih ličnosti korporativnih odbora (koji vuku konce) u modelu feudalizma 21. veka koji se manifestuje kao fašizam, ali je označen kao demokratija da bi se ublažila osećajnost seljaka (građana).
Sve ovo se nastavlja dalje na istorijskim činjenicama koje je zapadna propagandna mašina previdela; Većinsko srpsko stanovništvo istočnog pravoslavlja u regionu Srpske Krajine nedavno (Ratovi na Balkanu 90-ih) etnički je očišćeno od strane katoličke Hrvatske „Operacijom Oluja“ (nema veze što su Srbi postali baba roga za sve što je pošlo po zlu s raspadom Jugoslavije), kao i činjenica da su nametnute neprirodne etničke granice prema Republici Srpskoj, time osiguravši da u Bosni postoje stalne tenzije na granici sa Srbijom, i ne najmanje važno, preostaloj srpskoj većini na severu Kosova uskraćeno je pravo na samoopredeljenje da se pridruži Srbiji, osiguravajući neprekidni međuetnički sukob koji služi samo za slabljenje državnih institucija kontinuiranom radikalizacijom obe populacije, pravoslavnog hrišćanskog Srbina i albanskog muslimana. A onda imamo Metohiju ili verodostojni istorijski duhovni centar srpskog naroda u proteklih 1000 godina.
Mora se primetiti da, slično kao što su Sijuks Indijanci svoju kulturu zasnovali na duhovnom odnosu prema Crnim brdima Južne Dakote, iz kojih su proterani, odnos Srbije prema „Staroj Srbiji“ (Kosovu) malo se razlikuje; imperijalistička ambicija je videla da su Srbi u više navrata etnički očišćeni od strane Albanaca, prvo pod „pokroviteljstvom“ Osmanskih Turaka, koji su favorizovali islamsko stanovništvo, tada manjinu, a kasnije, Albance je, u daljem sprovođenju pogroma nad Srbima sa Kosova, podržala fašistička sila Osovine iz Drugog svetskog rata (slično hrvatskim ustaškim progonima Srba tokom rata), tako što su proterali još više srpskog stanovništva, pri čemu je završni udarac izveo komunizam pod Titom, koji je zabranio etničkim Srbima da se vrate u svoje domove na Kosovu nakon 1945. godine. Ovo je nasleđe, koje je NATO dalje sprovodio u ulozi „izvršitelja“ otimanja Kosova od Srbije. Kosovo je izvorna „Stara Srbija“ koja se i dalje smatra centrom srpskog kulturnog identiteta kroz (stalnu) monašku tradiciju pravoslavlja u regionu Metohije.
Zatim, u ovaj nered stupa poslednji narod (ako su uopšte imali bilo kakav osećaj stida) koji bi trebalo da posreduje u postojećim tenzijama, Nemci, posebno Angela Merkel, i, od nedavno, Ursula fon der Lajen, čiji je porodični rodoslov nalik na ko je ko od carskih ličnosti, koje ne mogu da pomognu u percepciji one Srbije čija su sećanja na nacističku okupaciju još uvek bolna.
„Posredovanje“ u aktuelnom sporu u kojoj kosovska kriminalna uprava (pod „zaštitom“ NATO-a) dozvoljava radikalnom vehabizmu da preobraća albansko stanovništvo i udalji ih od umerenijeg toka islama u kolevci pravoslavne srpske civilizacije, to što Evropa zahteva da Srbija prizna i posluje sa kriminalnim grupama ne može bolje promovisati rat civilizacija, čak i da je pokušala; može se pretpostaviti da je puka nesposobnost, proistekla iz ego-narcizma, iznedrila ovu okolnost danas. Ali možda je i više od toga, oslabljena Srbija sa veštačkim granicama je „lak plen“ sa mogućnošću uspostavljanja kontrole nad regionom, koji je kulturološki vezan za Rusiju, a koga je istorijski priželjkivala katolička direkcija u Rimu.
U mnogim geopolitičkim mahinacijama vršenim od strane Merkelove, fon der Lajenove, Trampa (i sada Bajdena), da ne pominjem srpske prodane duše Vučića i Brnabić koji „šene“ na zvižduk pištaljke, na stolu stoji pseće govno, koje se niko ne usuđuje da pomene: zlonamernost Zapadnog hrišćanstva prema Istočnom pravoslavlju, posebno slovenskom pravoslavlju. Smrad je u vazduhu.
„…imajući u vidu činjenicu da vladika Grigorije ima veoma snažan uticaj među episkopima, kontrolori javnog mnjenja su rešili da učine sve kako bi umanjili šanse da na Saboru bude izabran poglavar koji neće biti saradnik vlasti.
Zbog toga i obračun sa ovim episkopom, koji je u više navrata govorio šta misli o “Zlatnom dobu Srbije”, danima postaje sve oštriji i opasniji. Iako je povod bio intervju koji je dat pre gotovo mesec dana, činjenica da Grigorije ugrožava planove režima na dva fronta, više je nego dovoljan razlog da se duhovnik iz Hercegovine predstavi kao najveći neprijatelj Srbije i čovek koji “deli verni narod”.
A matrica je uvek ista – protivnik se prvo provlači kroz medijsko blato, da bi zatim sa nacionalnih frekvencija dvorske lude vlasti iznosile “nepoznate činjenice”, odnosno lažne podatke iz njegove biografije.
Ukoliko to ne slomi neprijatelja, onda se prelazi na snimanje spotova u kojima hrabri, nepoznati autori, dovode u pitanje ljudske osobine žrtve progona, što ujedno predstavlja i otvoreni poziv na linč. Kome to nije jasno, neka se podseti kako je prošao Oliver Ivanović.“
Na kraju, nešto malo bliže stvarnim razlozima koji stoje iza poziva da se atentat manifestuje:
„…organizatori hajke na nepodobnog episkopa su odlučili da iskoriste to što on ne deli viziju “napredne” Srbije i Crkve i da ga zbog toga obeleže kao izdajnika, stvorivši tako utisak da je patriotiski čin ukloniti (ubiti) takvu osobu.“ [1]
Laž srpske države (oligarhija Vučić) koja se tiče vladike Grigorija, koji je opozicija crkvi, je eruptivna; crkveni stav je uvek bio da Metohija jeste, i uvek će biti, Srbija. Utoliko što je „napredna“, „napretku“ Evropske unije (koju kontroliše Nemačka) je pomalo nedostajalo zahteva da evropska monokultura proizilazi iz socijalnih tenzija rođenih iz multikulturalizma. To je neprirodan proces, lišen duha zajednice, sekularno korumpiran u krajnjoj liniji i zasnovan na geopolitičkoj propagandnoj laži, kao što je to bila i čitava priča oko nezavisnog Kosova. Posle 1945. godine, Rajh ostvaruje svoju viziju „na duge staze“. Podsećajući se da je Rim prigrlio svetost za katolika (nacističkog saradnika) Alojzija Stepinca, savršeno je razjašnjeno da slovenskom pravoslavlju nije mesto u ovoj „viziji“.
Da je postojala i najmanja namera da se očuva integritet srpskog pravoslavlja u mahinacijama zapadne Evrope na Balkanu, Vučić bi predložio, Brnabić bi pokrenula, a Evropska unija bi odobrila eksklavu srpske teritorije u onom preostalom delu Metohije koju većinski naseljavaju Srbi. Imalo bi više stanovništva nego neke države Ujedinjenih nacija, pre svega azerbejdžanska eksklava Autonomna Republika Nahčivan. Ali, ne, ovo nije tema razgovora, namera je da na Balkanu slovensko pravoslavlje bude ugušeno i izumre (zamenjeno katoličanstvom „istočnog obreda“).
Populizam, i srodni nacionalizam, manifestuju se u dva oblika, zdravom i nezdravom, dobronamernom i zlonamernom, mirnom i gnevnom. EU, NATO i da, Rimska crkva, svi su umešali svoje prste u podsticanje nezdravog, zlonamernog i gnevnog. Epilog ovoga bio bi pretvaranje Srbije u „naprednu“ evropsku monokulturu na nišanu.
„Nema ni najmanjeg razloga poistovetiti nacionalizam, što je želja naroda da bude ono što jeste, sa imperijalizmom, što je želja naroda da spreči druge narode da budu ono što jesu“ – Siseli Izabel Ferfild
*
*
Bivši narednik za operativne i obaveštajne poslove specijalnih snaga, Ronald Tomas Vest penzionisani je istražitelj (živi u egzilu), čiji je rad bio fokusiran na korupciju. Ronald je živeo više od trideset godina u bliskoj saradnji sa Indijancima Blekfit (onima koji još uvek govore njihov jezik), a u međunarodnom pravu objavljen je kao laik: Pravo samoopredeljenja naroda i njegova primena na starosedelačke narode u SAD ili Miler-Vilsonova reportaža, u koautorstvu sa dr Markom D. Kolom. Ronald je bio vanredni profesor američkog ustavnog prava na Univerzitetu Johan Gutenberg, Majnc, Nemačka (na engleskom jeziku, letnji semestar 2008.). Ronaldovo formalno obrazovanje (bez diplome) je socijalna psihologija. Njegovo terapeutsko sredstvo je satira.
Ronald Thomas West 